Шта после избора

Циљ је писца ових редака да предвиди каква се политика може очекивати од владе на чијем би челу био Божидар Ђелић и каква ако би то био Војислав Коштуница. Полази се, разуме се, од претпоставке да ће један од њих двојице бити премијер владе коју ће чинити ДС, ДСС-НС и Г17 плус, уз помоћ странака националних мањина. Наиме, ако ова коалиција не би била успостављена, онда би се упловило у велику неизвесност која би извесно веома нашкодила држави Србији и целокупном друштву.

Уколико би премијера дала Демократска странка, онда би морала учинити уступке у неким од важнијих министарстава, тј. унутрашњим пословима, финансијама, иностраним пословима и одбрани. Када би, чак, у министарствима радили и људи који би били из различитих странака, што је много боља варијанта него да целокупна министарства попут феуда припадну само једној странци, тешко да би се могло избећи да на челу министарстава унутрашњих и иностраних послова не буду људи из ДСС. Да ли би, онда, било реално очекивати да ће Д. Јочић тежити побољшању сарадње са Хашким трибуналом? Искуство не би дало за право ономе који би дао потврдан одговор на ово питање. Какви би онда били изгледи за закључивање Споразума о стабилизацији и придруживању? Да ли би се борба против корупције и криминала појачала? Судећи по хапшењима током предизборне кампање, могло би се и то очекивати. Но, ко јемчи да се сва та хапшења неће изврћи у своју супротност када дође на ред доказивање пред судом? Можемо се само надати да је писац ових редова исувише сумњичав.

У Министарству финансија ће, можда, у оба случаја бити главни човек Млађан Динкић. Оно што он несумњиво поседује јесте енергија. Проблем је што је под његовим министровањем, једнако као и под председавањем владом Војислава Коштунице, како говоре подаци које је изнела професорка Економског факултета Даница Поповић, порасла друштвена неједнакост. Наиме, фаворизују се они најбогатији, а сиротиња је препуштена даљем сиромашењу. Да ли се може очекивати да се овај тренд обустави? Уколико би се бар премијер изменио, могуће је, мада би вероватноћа порасла уколико би га пратио и неки други и другачији министар финансија. Ако обојица досадашњих вршилаца ових послова буду исти као и у претходне три године, онда мрка капа, а зла прилика: друштвене неједнакости ће највероватније и даље расти. Када већ М. Динкића помињемо, умесно је поставити и неколико додатних питања: Да ли су министри из Г17 плус дали оставке у влади В. Коштунице зато што су били незадовољни прекидом преговора са ЕУ? Откуд то да им је сада свеједно ко ће бити мандатар? Или се, можда, уопште није радило о ЕУ, већ тек о предизборној кампањи?

Ако би В. Коштуница био премијер, онда би сва главна министарства (унутрашњи и инострани послови, финансије и одбрана) начелно морала припасти Демократској странци. Г17плус би морао вероватно да тражи накнаду на другим местима. Да ли би се у том случају сарадња с Хашким трибуналом могла наставити успешније? Могуће је, али се поставља питање колико је премијер Коштуница искрено наклоњен сарадњи.

Питање Косова ће се, можда, додатно заоштрити решењем које ће предложити М. Ахтисари. Није искључено да ће тада ДСС кренути на пут без повратка, тј. на пут приближавања Српској радикалној странци. У том случају би влада пала, без обзира ко је премијер, а образовала би се коалициона влада умерене и радикалне деснице под вођством В. Коштунице. Одговор Запада био би предвидљиво оштар. То што би овакав пут означио политичко самоубиство ДСС и њенога вође није утеха за оне који су свесни да би то вероватно означило и самоубиство Србије као политичке заједнице коју смо до сада познавали.

Посебан је проблем зависност политичара од моћних и богатих финансијера. "Странка стручњака", како се у јавности нескромно и необразложено воли представљати, чини се, нарочито је осетљива на њихове жеље, иако ни друге странке, руку на срце, нису гадљиве на новац чија се употреба мора платити доцнијим услугама. Видљиво је то било и на примеру "Националне штедионице". Видљиво и по чињеници да нема антимонополског закона шест година после петооктобарских промена. Ова тужна чињеница говори грађанима зашто плаћају скупљу храну него што би морали. Отуда, ко год био премијер, власт богаташа и њихова неутажива жеђ за даљим богаћењем нам не гине.

Један други проблем који нам зацело следује у оба случаја јесте и ухлебљење страначких кадрова на основу заслуга за странку (лепљење плаката, звање телефоном, организовање слања СМС порука током политичких емисија на разним телевизијама у којима се гласа о убедљивости страначких првака, ангажовање и плаћање аутобуса који развозе страначке присталице из града у град како би се могле напунити хале и сале у предизборној кампањи и сл.). Наиме, остало је још подоста јавних предузећа неприватизованих, па се добро плаћене синекуре разноврсним активистима могу обезбедити не само у Скупштини, већ и у управним одборима, као и обезбеђивањем директорских места у различитим установама културе, спорта и образовања. Будимо мирни и спокојни, стручност ће као и увек бити испред политике у земљи Србији.