Турска има излазну стратегију

Од подношења формалног захтева за чланство 1987. године, па све до додељивања статуса кандидата 1999. и почетка преговора 2005, Турска је превалила дуг и мукотрпан пут ка ЕУ којем се још увек не види крај. Не губећи време, Турска је на спољнополитичком плану „лансирала” политику „нултих проблема са суседима”, док је на унутрашњем уклонила спорни члан 312 кривичног закона који је санкционисао вербални деликт. Покренута је такозвана политика отварања према Курдима и држава се први пут озбиљно ухватила у коштац с проблемом демократске и цивилне контроле оружаних снага. Показало се и да динамична спољна политика министра Давутоглуа погодује турској економији, која је у међувремену избила на 17. место у свету и шесто у Европи.

Иако су „умерено исламске” владе Таипа Ердогана од 2002. године предузеле озбиљне кораке у циљу отклањања проблема који деценијама негативно утичу на имиџ Турске, у Европи, а и самој Турској још увек је присутнa сумња у карактер и домете ових реформи.

„Курдски проблем”, питање Кипра, тенденција да се врши притисак на штампане медије који се критички осврћу на рад премијера Ердогана, злоупотреба судских процеса „Ергенекон” и „Маљ” у циљу обрачунавања с политичким неистомишљеницима, противљење поновном отварању богословије на острву Хејбелиада, као и дискриминација алевита (грана ислама), којих у Турској према неким проценама има око 20 милиона, само су неки од проблема за које ова велика земља још није нашла адекватан одговор.

Поред поменутих објективних замерки, озбиљну препреку турском чланству у ЕУ представља и све израженија исламофобија у Европи, која се најбоље може препознати у настојањима француских званичника да се признање геноцида над Јерменима постави као додатни услов Турској. Уз Француску, и наравно Грчку, Немачка, која ће након кризе са Грчком имати главну реч поводом питања пријема нових чланица такође је заузела негативан став.

Да реизбор Ангеле Меркел 2009. није обрадовао Анкару видело се након серије оштрих изјава немачких званичника у којима су изразили своју забринутост због чињенице да Турци и Курди и поред учесталих мешовитих бракова склопљених у Немачкој не показују интересовање да се интегришу у немачко друштво. Шта се о турском чланству мисли у Берлину најсликовитије говоре изјаве бившег немачког министра за економију Волфганга Шојблеа и актуелне немачке канцеларке Меркел, да је „прихватање великог броја радника из Турске током шездесетих година било грешка”, односно да је „мултикултурализам у Немачкој доживео неуспех”.

Чињеница да су Бугарска и Румунија постале чланице ЕУ иако објективно нису испуњавале дефинисане критеријуме, а да је Турска остављена да чека пред вратима уније, довела је до тога да према подацима из прошле године 67 одсто Турака не верује у успешан исход преговора са ЕУ.

Какав год био исход, Турска ће захваљујући свом географском положају и геополитичком значају очувати тесне везе, пре свега са САД које су за турске „несташлуке” увек имале више разумевања од Европе, и сходно томе наставити да игра важну улогу како у европским тако и блискоисточним пословима. Узимајући у обзир све могуће сценарије, Турска је упоредо са реформама и започетим преговорима са ЕУ, интензивирала односе са Русијом, Блиским истоком, Северном Африком и Балканом и тиме показала да Анкара већ сада има осмишљену „излазну стратегију” то јест да са становишта Турске „ЕУ има алтернативу”.

*Аутор је магистрирао на Институту друштвених наука Универзитета у Анкари