Ка двостраначком систему

У суштини, у политичком смислу, све државе света имају једну или две политичке партије. Под суштинским виђењем подразумевам стање у коме су превазиђене поделе на многобројне странке које се разликују по стварима небитним за просперитет државе.

У земљама које, тренутно, имају већи број политичких партија, политичку поделу најчешће изазивају нетолерантност лидера, вишеструки финансијски интереси "донатора", нереалне политичко-егзистенцијалне амбиције група... Све те земље спадају у оне које називамо "парламентарним демократијама". Једнопартијске државе су, јасно је, недемократске и парламент само испуњава форму. Наравно, испуњавање форме може бити и фингирање вишепартијског система уз полицијско-војну заштиту само једне политичке партије.

Утисак је да се у Србији, у овој години, назире зачетак политичке поделе на две партије: једне окренуте Европској унији и парламентарним демократијама и друге – која жели да буде, на неки начин, везана за Русију. Ако сам у праву, на сваком од следећих избора, нестајаће партије које се упињу да пређу цензус или чија је пропаганда ("програм") слична некој већој партији. Није то лоше за Србију и њене гласаче.

Србија је мала држава са великим проблемима и бујним патриотским емоцијама. Чекају је многе фрустрације због "државотворних" и економских недаћа. Није могуће бити велики патриота и чувати државне границе, или обезбедити добар економски развој, без ослонца на неку велику силу, а сваки ослонац има своју цену. Њу морају да плате сви становници Србије, а када се нешто плаћа мора се добро знати квалитет понуде. Та "понуда" је суштина одлуке сваког бирача на изборима и добро је што ће она бити знатно поједностављена и доступна свим гласачима без замагљивања, када буду постојале само две битне опције. А које су те опције?

Русија је велика сила са моћним војним потенцијалом. Била је угрожена због неадекватне економске снаге и релативно ниског животног стандарда својих становника. У тренду је брзог развоја и великог политичког превирања због тихог сукоба носилаца политичке власти и нараслог капитала. Њен привредни развој условљен је инвестицијама, а интерни капитал није довољан и није довољно расположив за брзи улазак у круг економских велесила. Дакле, Русија као заштитник других држава, нема великих капацитета за опоравак туђих економија.

Европска унија има огромну потенцијалну и расположиву економску снагу. Заговорник је и реализатор личних и породичних права. Има могућности за извоз капитала и технолошких ресурса. Светски политички утицај (Уједињене нације или ван њих) није адекватан њеној економској снази због војне зависности од САД. Заштитна моћ Европске уније, када је у питању нека мала држава, на пример Србија, зависи и од интереса САД.

Шта би мала Србија могла да очекује од поменутих заштитника?

Од Русије – снажно разумевање за национално осећање и територијални интегритет (неповредивост граница), повлашћене цене енергената и политичку подршку у међународним размерама. Ово треће може бити ефикасно само у оквирима Уједињених нација. Нажалост, низ акција нарушавања интегритета држава одвијало се ван ове институције уз војну силу којој Русија није могла да се ефикасно супротстави. Изузетак би можда био само у оквиру државних граница Русије.

Европска унија је већ опробани заштитник у Европи, наравно уз позната правила игре. У њој се не цене патриотска осећања Србије, када су у питању Косово и Метохија. Они чак сматрају да Србија није платила пуну цену свих невоља које је изазвала власт у њој у прошлој деценији, у самој Покрајини и ван ње.

Да се вратимо српским бирачима. Када постоје две опције, две партије, две могућности – избор је лакши, али није лак. Срби морају коначно да се пуним капацитетом определе (упрошћено, али битно) између две опције. Прва: бољи живот и већа породична и лична сигурност, уз губитак реалног државног утицаја у јужној Покрајини и друга: борба за Покрајину, лошији животни стандард и неизвесна лична права.