Руке спаса

У Србији, као и другде, може се урадити све и свашта. Међутим, први одговор на сваки предлог да нешто урадите, из неког разлога, увек је ,,не”.

Ако бих почео да бројим колико пута сам питао нешто у вези са послом, куповином, храном, са пењањем на пети спрат, када сам истог тренутка као одговор чуо реч ,,не”(понекад чак и пре него што бих завршио реченицу), могао бих да бројим десет година.

Занимљиво је, међутим, како се уз мало досађивања прогурати преко тог првог одговора до ,,можда” или ,,могуће” и, ако је дан био добар, чак и до ,,да”.

Ми у Србији волимо да будемо услужни. Људи вам, чак и ако ће тиме пореметити своје планове, излазе у сусрет. Питајте за правац или улицу, и тај неко ће чак и прошетати са вама да би вам показао куда да идете.

Само их не питајте да ураде било шта. Ако их питате одговор ће бити ,,не”. Потрошио сам доста времена покушавајући да схватим овај феномен.

Пре неколико година, заглављен у „Меркатору” са празним акумулатором, лутао сам по паркингу питајући све редом да ми помогну да упалим ауто. Сигурно сам причао са 19 особа и нико од њих није имао времена, ни одговарајуће каблове, ни вољу и жељу да помогне. Неки ме чак нису ни погледали. Неки су се правили да ме не чују. Али већина је једноставно рекла ,,не”. Искрено, с обзиром на стање прастаре, црвене ,,мазде”, коју сам тада возио, и ја бих можда оклевао у страху да она рђа на колима може бити заразна.

Фрустриран, као што можете да претпоставите, из чисте глупости сам одлучио да крнтију одгурам од гараже до куће. Раздаљина није нешто велика, али мојим кораком требало би ми три године и седам дана да стигнем на одредиште.

После много времена, коначно сам успео да изађем на улицу. Како сам успео мало да убрзам, кола су ми изненада изгледала лакше. Напредовао сам! Након неколико стотинки секунде колико сам провео размишљајући да поседујем неоткривене супермоћи, бацио сам поглед преко рамена и видео на другом крају аута човека који гура са мном! Зинуо сам да кажем нешто (као на пример хвала или ко-си-сад-па-ти?), али он је само климнуо и рекао ми да наставим да гурам.

Смешећи се, наставио сам, и у том тренутку сам приметио да смо поново убрзали. Добром Самарићанину иза мене су се придружила још двојица случајних пролазника. У рекордном времену, нас четворо смо успели да угурамо антички аутомобил на одговарајуће паркинг место близу мог стана. Понудио сам да их частим пићем – што су одбили – да им дам новац да попију пиће – што су такође одбили – на крају се завршило мојим изливима захвалности, на шта су се они брзински окренули и отишли.

А ја сам стајао тако сам, збуњен и зачуђен, десет минута.

Нисам могао (ни хтео) да питам за помоћ, знајући да би то био превелики труд. Помоћ при покретању мотора у гаражи, што не захтева велики труд, био би најједноставнији начин да се помогне странцу у невољи. Али ја сам управо то и тражио – и ускратио им могућност да ми сами приђу и понуде помоћ.

У томе је можда највећа разлика. Ако питате, можда ћете чути ,,не”, али ће стварни одговор већине људи бити да оставе све и помогну вам. Након свих година које сам овде провео, чини ми се да коначно почињем да то мало боље схватам. Сада људи који ме познају знају да сам на услузи – питајте ме и помоћи ћу. Пре доласка у Србију научен сам да не улећем и не помажем уколико претходно не питам или ме претходно не питају. Али моје англосаксонско искуство није ме баш добро припремило за Србију.

Сад идем напоље да гурам људима кола.

*Американац у Београду