Мартовски феномен

Март нам је прошао у календарском феномену: у знаку 6. маја. У борби светог Ђорђа са аждахом, и обрнуто.

Власт је млако покушавала да себи дода светачки ореол: да је била скромна, вредна и поштена, и сама не верујући макар у најмање два од та три. Ђаволски је покушавала да нас убеди како нас води у рај, и да је све осим раја пакао.

С друге стране, опозиција је, већ по опробаном маниру, описивала власт као стоглаву аждају, а себе као свеце спаситеље народа од те пошасти. Сад и један део опозиције хоће у рај, али под својим вођством, док други део хоће да нас поведе источно од раја. Један трговачки помоћник озбиљног лидера, са додуше неозбиљним бројем чланова, громко је поручивао: Србија мора бити неутрална, мајке ми Русије!

Власт се коначно сетила да нас више не убеђује како живимо у благостању, само то не примећујемо. И она се, онако светачки и покајнички, осврнула на протекле четири године, а онда се усправила и загрмела како ће следеће четири бити то благостање. И немојте, као у басни о вуку и гусану, да сичете на свеца.

Опозиција, на ужас заштитника животиња, позива на убиство аждаје и бацање на ђубриште историје. А онда ћемо од аждајине коже да правимо и опанке, и кожухе, и имаћемо грејање из њене чељусти... А ако месо није за људску употребу, штрајковаћемо глађу. Али, поштено.

Да ли ће аждаја да постане светац или ће светац да постане аждаја, не зна се. Сви очекују тај преокрет баш 6. маја. Дотле, лебдимо. Ништа није изведено до краја, што је показао и овај март.

У ствари, неће се знати ништа још стотину мартова, јер Срби главињају између којекуде и чинишволико.