Добродошли у 19. век

У англо-америчкој штампи повремено се исказује згражање над чињеницом да Марксова мисао тврдоглаво одбија да се упокоји. Мање је, међутим, згражања над данашњим моделом неолибералног капитализма који све више личи на капитализам Марксовог времена.
Капиталу, његовим власницима и управљачима иде одлично. Проценат са којим плате учествују у бруто домаћем производу развијених земаља све је нижи, док су профити све већи. Са профитима расту само плате управљачког слоја и сада су у стратосфери. Када би се амерички распони плата пресликали на Србију, просечна плата врхунских руководилаца могла би износити бар 2,4 милиона динара месечно. (Ово је илустрација, никако предлог).

Притисака да се зарађени колач равномерније дели, нема. Продуктивност и глобализација присиљавају запослене да прихватају ниске и стагнирајуће плате. Неплаћени прековремени рад је правило, а не изузетак и то је део нове радне етике. Интереси компаније су често изнад интереса породице, а филозоф би могао рећи и изнад живота самог.

На светском игралишту глобалног бизниса, много је играча на резервној клупи жељних да уђу у игру. Притисак на оне у игри је огроман. Од запослених се очекује да раде и ћуте, а да отказе примају мирно.

Отпуштање радника је прва мера у поправљању профитабилности компанија. Џек Велш, некадашњи први човек Џенерал Електрика и идол нових управљачких структура, развио је и применио концепт "проветравања" фирме. Невезано од труда запослених, невезано од резултата компаније, 10 процената запослених је сваке године губило посао. У свету Џека Велша милости нема.

Куда свет иде може се још боље илустровати пословном праксом Вол-Марта, највећег трговинског ланца на свету. Ова компанија запошљава око милион и триста хиљада радника. Сви раде све. У току дана, исти радник може истоваривати камионе и радити на каси. Висока продуктивност се обезбеђује и иновативним техникама, попут лова на "крадљивце времена". Запосленима је дозвољено да међусобно разговарају искључиво о послу. Било какав приватан разговор сматра се крађом времена и кажњава се. Ради се много – 50 или више сати недељно – а зарађује мало.

Велики број Вол-Мартових радника је испод границе сиромаштва и спада у социјалне случајеве. Сваке године око 50 одсто запослених напушта компанију. Вол-Март, по проценама из 2004 године, кошта амерички буџет око 2,5 милијарде долара годишње. Толико отприлике износи социјална помоћ коју, по разним основама, примају радници једне од највећих светских компанија.

Причи о Вол-Марту овде није крај. Размишљања и иновације Вол-Марта већ добијају универзалну димензију и још радикалније следбенике. Како изгледају ти нови трендови?

Шта год радили и како год организовали рад, послодавци не могу обезбедити перманентно висок интензитет рада. Стално запослени не могу све време интензивно радити. Нормалан, "неинтензиван" рад, постаје неприхватљив и зато се траже нова решења.

Нов, идеалан радник, нема стално запослење. Он ће радити на одређено време, истовремено у неколико фирми по неколико сати и у различитим сменама. На овакав начин се обезбеђује да компаније плаћају само "интензиван" рад. Нов радник ће спавати између смена и не нужно ноћу. Породицу ће моћи да види понекад уживо, а чешће на фотографији. (Фотоапарати су због оваквог начина рада веома јефтини).

Овај модел рада и запошљавања је део концепта флексибилног тржишта рада. Међународна статистика запослености иде укорак с временом и не заснива се на "сталној" запослености, већ на концепту текуће (тренутне) запослености. Статистика запослености зато изгледа боље, а стварност горе. Животна сигурност коју стално запослење обезбеђује сада је демодирани концепт – осим када су управљачке структуре у питању.

Мајкл Овиц, некадашњи председник компаније Волт Дизни, изгубио је посао после само 14 месеци рада. Његова отпремнина је износила 140 милиона долара. Ово није изузетак, већ правило. Сваки отказ неуспешном високом руководиоцу велике компаније, праћен је вишемилионском отпремнином. То се зове "златни падобран". Мање срећни, а то је огромна већина, у слободном су паду.

Читаоцу се овај текст може учинити као црна козерија, претеривање, или некаква економска научна фантастика. Нажалост, милиони људи већ живе по овом моделу. Много тога подсећа на деветнаести век, само су услови рада бољи.

Срећом, и бар за сада, део континенталне Европе, Скандинавија пре свих, пример су да се може живети и другачије, а бити ефикасан и конкурентан на светском тржишту. Србија би требало да гледа у том правцу ако не жели да се врати два века уназад.