Култура без младих, млади без културе

Као и свако анкетно истраживање, без обзира на своју обухватност, тако и ово ставља читаоце и коментаторе пред многе недоумице у интерпретацији резултата. У овом случају осврнућу се само на резултате испитивања средњошколаца. Они показују да око две трећине младих не учествује у институционалној културној потрошњи, а да само мање од десет одсто практикује разне облике самостваралаштва. У свим врстама оваквих анкетних истраживања показује се да постоје две основне препреке за интензивније учешће у културним делатностима: новац и време. Веома је занимљиво, али и неочекивано да ова два фактора немају одлучујућу улогу код опредељивања младих за партиципацију у културној сфери. Као што су истраживачи и указали, млади могу да издвоје суму испод две хиљаде динара месечно за ове потребе, а то је довољнo бар за неколико месечних излазака у културне институције, мада су многе културне приредбе бесплатне. Није то ни недостатак времена, јер више од половине има три сата и више, а чак 17 одсто изјављује да има више од пет сати слободног времена. То је заиста више него довољно за разне врсте културних активности. Међутим, одговори показују да се то слободно време најчешће користи за гледање ТВ-а и слушање музике, спорт (и рекреацију) и коришћење компјутера. Овоме треба додати и посећивање клубова које се појављује као једна од веома честих активности младих.

Ако сумирамо ове чињенице, онда се показује да млади највећи део свог слободног времена проводе у доколици, проводу и разоноди, што је свакако пасивнији облик провођења слободног времена који не развија или недовољно развија интелектуалне, вредносне и моралне потенцијале и интересовања, те у том смислу врло негативно утиче на формирање личности младих у целини. И управо овде долазимо до главног разлога овако ниске партиципације, како у институционалној тако и ванинституционалној потрошњи, али и културном стваралаштву. То је недостатак интересовања. Око две трећине испитаника је незаинтересовано за било које видове културне потрошње, а само испод десет одсто практикује неке видове културног самостваралаштва. На основу овога можемо да закључимо да неосмишљено, пасивно, провођење слободног времена које се своди на доколичење и забаву заправо убија иницијативу и интересовање код младих за циљане, захтевније, осмишљеније културне активности и потребе. Ко је главни кривац, или ко су главни кривци за овакав однос младих према култури? Иако аутори то нису истраживали директно, закључци се могу извући из неких индиректних одговора. Наиме, на питање ко треба најпре да помогне у решавању проблема младих (наркоманија, алкохолизам и насилништво, три проблема које су испитаници навели као главне), они најпре и највише очекују помоћ од родитеља. Овде је веома занимљиво да млади не виде као проблем то што своје слободно време троше тако непродуктивно, то јест буквално га ,,утуцавају” на бесплодне активности или чак неактивности,

већ у први план истичу последице одсуства културних доживљаја из свог живота. Друго питање које укупни налази отварају јесте питање школства и образовања. Родитељи сигурно могу бити иницијатори већег учешћа у култури за један мањи, да не кажемо елитни део, мада ни у том случају њихов утицај не мора бити одређујући. Култура вршњака је много снажнији фактор. Али школа би морала апсолутно да заузме много већи део слободног времена младих кроз такозване ваннаставне и активности. Школа није настава од четири или осам сати, она треба да буде много више место развоја најразличитијих креативних интересовања, активности и потреба младих. Школа ту функцију данас не испуњава, а последица тога је ово што имамо: незаинтересованост, културно сиромаштво и вандализам младих. Било би упутно да наше образовне власти погледају колико су млади у другим земљама (европским, па и неевропским) заузети у свом слободном времену различитим осмишљеним активностима и колико у томе свему партиципирају школе и наставници. И друго: наше културне установе морале би да прекину са својом незаинтересованошћу за развијање културних потреба становништва, а посебно младих. Добар пример за то јесте посећивање музеја и галерија: према овој анкети, чак 80 одсто младих је изјавило да је потпуно незаинтересовано за ове институције. Али погледајмо бројеве током акције ,,Ноћ музеја”, када претежно млади чекају по неколико сати у редовима за неке поставке! Али од једне ноћи се не ствара континуирани културни интерес и потреба!

*Редовни професор универзитета (у пензији)