Ентузијазма има, али новца...

Да држава издваја најмање новца за културу, позната је чињеница. У години кризе, од тог најмање, издваја се још мање. Култура је као неко десето дете за које су родитељи сигурни да ће се само снаћи.

У таквој ситуацији уметници, креативци, ствараоци из различитих области културе, мотивисани потребом да нешто за ту културу ураде и зараде, иницирали су и реализовали разне манифестације које су обогатиле постојећу културну понуду Србије и допринеле, мање или више, да се добар глас одавде и мало даље чује.

Приватна иницијатива у култури Србије зачета је у протеклој деценији овог века. „Прапочетак” предузетништва у култури, прецизније, у области забаве је Егзит (прве године обухватао је и културне садржаје), који је за само неколико година, уз значајне државне дотације постао институција. Уследили су Гитар арт фестивал, Ноћ музеја, Фестивал игре, Београдска недеља дизајна, Миксер, позоришни фестивал Дезире...

Новац се проналази на различите начине – неки рачунају на масовност, неки на котизације за учешће, на подршку спонзора, иностраних фондација, културних центара. Град и република дају мањи део новца само за неке манифестације. Не постоји прецизан податак у званичним институцијама колико има манифестација које су приватна иницијатива појединаца (понекад су они регистровани као невладине организације).

Последњих неколико година појављују се нове манифестације и међународне конференције, као што су „Дизајнер: аутор или универзални војник”, фестивали „Резонајт”, „Лимит”... Тако се у Србији зачиње и клица културног туризма.

Најскорији пример био је поменути Резонејт фестивал дигиталне и аналогне уметности, одржан средином марта у београдском Дому омладине. Млади људи на окупу, какофонија светских језика, уз двадесет познатих предавача из Европе, Азије и Северноамеричког континента.

–„Магнетик филд б” је група од шесторо људи из Србије и Енглеске, која се окупила пре око годину и по дана и која стоји иза Резонајта – објашњава за наш лист Марија Јелисијевић, генерални менаџер овог фестивала.

– Иницијатива је потпуно приватна. Као и жеља да тргнемо Београд. Дом омладине нам је много помогао, али не новчано. Тражили смо од града Београда новчану подршку, али је нисмо добили.

Једине установе које су се јавиле јесу Центар за промоцију науке и Општина Стари град. Деведесет одсто смо сами обезбедили, од чега је око шездесет одсто набављено продајом карата које су плануле два месеца пре почетка догађаја. Било је и комерцијалних спонзора, наравно.

Све остало што ја зафалило дале су наше породице. Пошто се одмах показало да смо малтене самоодрживи, невероватно је да нисмо препознати од града као догађај коме треба бар мало помоћи – каже Марија Јелисијевић.

Један од најпосећенијих креативних скупова код нас је и Београдска недеља дизајна.

Манифестација која већ традиционално баштини најинвентивнија достигнућа, идеје и умове из области архитектуре, дизајна и комуникација, ове године требало би да се одржи седми пут (од 4. до 10. јуна).

Међутим, како каже Јован Јеловац, оснивач и програмски директор, манифестација је под знаком питања кад год се нека од ногу на којима се она држи измакне. У овом тренутку познато је да се једна већ измакла – новчана подршка републике и града, коју су путем пројекта тражили и за коју им је речено да је неће добити. Преостају амбасаде, страни културни центри, трговачке коморе, комерцијални партнери и котизација.

– Ми смо непрофитни, радимо бесплатно, улажемо сопствени новац, а наши сарадници су осамдесет посто волонтери. Чак и гости, јер нас цене; често смањују хонораре за долазак или држе предавања бесплатно. Буквално се разболим кад видим колику подршку добијају Недеље дизајна у Бечу, Стокхолму, Истанбулу, Торину, Базелу или Прагу. За све ове године постојања с нама се никада нико није срео ни из једне институције етаблиране Србије. До ове године, када смо разговарали с представницима републике и града. Иако су рекли да нас уважавају, пара за нас нема – каже Јеловац.

Он додаје да је свестан да постоје приоритети и да ако Музеј савремене уметности, за њега лично једна од најважнијих институција, стоји затворен већ годинама, није чудна одлука да се не финансира ништа друго док се музеј не отвори. Међутим, ужасна је штета да Београд и Србија изгубе јако тешко и мукотрпно стечену позицију у свету креативне индустрије.

– Ми волимо све остале фестивале које држава и град подржавају, неке чак у потпуности, и на њих идемо, али БДВ је једини који има и едукативну и пословну функцију. Вођење културне политике у граду није само одлука коме из ненормално скраћеног буџета уделити понешто. Креирање културне политике мора да буде пре света озбиљна анализа шта је ко урадио и колико допринео, па да се рангирамо на исти начин како се вреднују научни радови – каже Јеловац.

Двехиљадите године стидљиво је започео и Гитар арт фестивал (ГАФ), представљајући око двадесетак, пре свега домаћих, али и иностраних гостију. Овај број попео се за 12 година на 60.

„Основао сам Гитар арт фестивал 2000. године из педагошких разлога и он је био, а и сада је намењен класичним гитаристима”, каже Бошко Радојковић, педагог, оснивач и директор Гитар арт фестивала и додаје:

– Знам да је у почетку ГАФ изгледао као утопија, а у потрази за средствима, од тад па до данас, помагале су ми амбасаде земаља учесница. Свака је покривала хонораре уметника из свог поднебља, а ја сам обезбеђивао смештај, авио-превоз и салу. Од првог момента имао сам сталну помоћ министарстава културе и иностраних послова, Београда и општине Стари град. У почетку су та средства износила око 10 одсто буџета фестивала, а данас је то неких 20 до 30 одсто – наводи Радојковић. Потом додаје да је ипак битно преживети, трајати и преузети приватно велики ризик.

– Рецимо 2009. били смо у минусу, јер је три недеље пред почетак фестивала учешће отказао главни спонзор. Колика се средства обезбеде од улазница? Ако долази Стинг, прилив је адекватан, али није довољан за покривање трошкова. Сарадња с амбасадама и партиципације учесника износе око 60 до 70 одсто буџета фестивала, остало надомештамо улазницама и спонзорством и ту је ризик – истиче директор ГАФ-а, подвлачећи да фестивал није направљан да би био комерцијалан, циљ је првенствено добар програм.

Највећа имена гитаре, каже Радојковић, су за претходних 13 година свирала у Београду, попут Џона Вилијамса, Леа Брауера, Пепеа Ромера, Томија Емануела, Розенберг трија, Пака де Лусије, Едина Карамазова, Стинга...