Сурово јасно
У интерпретацији већ класичног драмског текста Иве Брешана (1965), редитељ Желимир Орешковић се није определио ни за какву опцију осавремењивања ове трагичне гротеске, при чему је у представи акценат дат трагичности ситуације, док је гротескност у њеној сенци (за разлику од недавне ријечке поставке редитеља Ларија Запије, где је комичност доминантнија). Ову, дефинишућу, трагичност посебно граде узбудљиви, шекспировски грандиозни монолози Предрага Ејдуса који игра резигнираног сеоског учитеља Андреа Шкунца, јединог свесног безнадежне скарадности окружења, као и ефектно финале представе, које песимистички сугерише да избављења из муља балканског примитивизма нема. Светлост на крају битно изостаје, цела сцена и сви актери остају заглављени у тоталном мраку. Симболички смисао је сурово јасан.
Сцена реалистички представља унутрашњост неке мусаве, заједничке просторије из доба такозваног социјалистичког самоуправљања (сценограф Борис Максимовић), где ликови, чланови једног несрећног колектива одржавају састанак, одлучујући да изведу представу "Хамлета", са реторичким циљем културног просветљења а, суштински, у функцији политичке промоције власти. Редитељ инсистира на бројним групним сценама које недвосмислено отелотворују критику грубог примитивизма средине где гомила распојасаних, бахатих, тупавих и неоправдано самоуверених ликова урла, свађа се, пева баналне песме, игра коло и води ретроградну политику, засновану на вулгарном поједностављивању представа стварности.
Миодраг Кривокапић уверљиво и тачно игра Букару, управитеља задруге и секретара Партије, као ауторитативног вођу, прототипски тврдоглавог, отреситог и језиво самодовољног лицемера и сплеткароша. Бранко Видаковић наступа у улози Пуља, дроњавог и полусвесног председника Месног актива, а Марко Николић игра Шимурину који их упознаје са својим виђењем Шекспирове трагедије, репрезентативним за малограђанску рецепцију уметности. Михаило Лађевац ствара лик Мачка, председника управног одбора задруге, најенергичнијег у овом друштву. Глумац га маркантно карикира пренаглашеним изразом ентузијазма, путем којег овај лик љигаво настоји да се додвори Букари…
Ипак, упркос високом извођачком квалитету читавог ансамбла, прецизној режији, па и неспорној актуелности теме, рецепцију ове представе превасходно одређује утисак о њеној превазиђености. Зато што данас није суштински релевантна, не комуницира битније и конкретније са актуелним друштвеним тренутком, што би требало да буде иманентно свакој, а нарочито позоришној уметности, ова продукција "Представе Хамлета у селу Мрдуша Доња" није свеобухватно битан потез у репертоарској политици националног театра.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
