Тома као маркиз Паулучи

Тома Николић ових дана ушао је у српску историју (а и у светску), као председник Парламента најкраћег мандата – председник за пет-шест дана. Уз то, он у српску историју улази с једном редукованом изјавом да му је жао што Србија није руска губернија. У ствари, ради се о противничкој редукцији првог дела изјаве: "Нажалост, Србија није руска провинција ..." Потом је сам Т. Николић у интервјуу Политици, оставио могућност да "гласа" за Србију у статусу "било каквог организационог дела Руске Федерације".

Николићева изјава има барем три димензије: правно-историјску, политичку и личну. Са правно-историјског становишта Николић има само једног претходника, и то претходника старог тачно двеста година. Био је то маркиз Паулучи који је у устаничку Србију стигао у јуну 1807, као опуномоћеник руског Министарства спољних послова. Саставши се са Карађорђем, Паулучи је уз помоћ војводе Миленка Стојковића и писара Јеремије Гагића, саставио тзв. Конвенцију, која је по имену била српско-руски уговор о савезу, а по садржини петиција – изјава српских жеља руском цару Александру I.

По овом документу, устаничка Србија је имала да добије Руса за "земљеуправитеља" ("способнога губернатора"), а у тврђавама руске гарнизоне. Речју, тзв. Паулучијевом конвенцијом Србија је дефинисана као област руског царства. Конвенција је представљала израз жеље маркиза Паулучија да стекне заслуге код свог цара, а такође и израз жеље Карађорђевих противника да уз помоћ Руса владају Србијом.

Карађорђе, настојећи да обезбеди руску помоћ пристао је на Конвенцију. Међутим, када је требало да се притисне печат уз његово име, он се изговорио да га је изгубио. (Пошто је Карађорђе као и већина вођа устанка био неписмен, печат је имао већу вредност од потписа.)

Сама Конвенција изгубила је практични значај већ после десетак дана пошто се Александар I измирио с Наполеоном, против кога је Конвенција превасходно била уперена.

На први поглед, Николићева изјава – која асоцира на двеста година стару идеју једног претерано ревносног руског чиновника – изгледа као израз личног слепог русофилства. (Да се такво русофилство не припише странци, дискретно се побринуо Александар Вучић.) Међутим, постоји један политички аспект изјаве, који је везан за неке Николићеве карактерне особине. Наиме, Николић има веома развијен заштитнички нагон и особину жртвовања за другог. Као његов бивши политички и лични пријатељ, сећам се случаја са оном чувеном радикалском изјавом о Слободану Милошевићу као "највећем издајнику и криминалцу". Пошто је та изјава стигла у посланички клуб, као Шешељева "директива", Тома Николић је приметио да је једном делу посланика та изјава непријатан терет с којим ће тешко изаћи пред скупштинску говорницу. Стога, он је одмах те посланике ослободио "директиве" рекавши отприлике: "довољно ће бити да само ја то кажем".