Нови медијски пејсаж

Свакодневни живот младих је потпуно уроњен у медије. Сваког тренутка размењују информације, задубљени у неки од екрана уређаја с којима проводе цео дан – био то екран рачунара, МП-3 плејера, мобилног телефона…

Управо то чини кључну разлику у конзумирању медијских садржаја традиционалне и „нове“ публике, публике за коју је британски Офком сковао израз „диги-лајф генерација“. Када млади говоре о медијима они не говоре о читању новина, слушању радија, гледању телевизије – медијски садржај сада може бити приказиван на различитим платформама, сваки садржај има текстуалну, аудио и видео димензију и изгледа да присуствујемо остварењу фантазије коју је најављивао Николас Негропонте говорећи о надмедију, насталом конвергенцијом свих традиционалних медија.

Када су у питању традиционални медији, млади (15–25 – истраживање 2008) наводе да све мање проводе слободно време гледајући ТВ јер је програм недовољно атрактиван. ТВ се гледа стихијски, без циља, немају омиљене садржаје које не пропуштају. Радио оцењују као застарели медиј, праћење радио-програма је секундарна активност, а у огромној већини бирају искључиво музички програм, са кратким вестима. Дневне новине, па чак и магазини, одавно су изгубили трку са новим медијима – оцењују се као спори, неизазовни, досадни, превише скучени...

Интернет се, међутим, користи свакодневно, што потпуно обесмишљава стратегије традиционалних медија „направи, створи, а публика ће сама доћи“. Традиционални медији морају искорачити у правцу младе публике, морају је потражити тамо где се она налази – на друштвеним мрежама, интернету, мобилним телефонима, ајподима – и морају им понудити садржај кројен тако да га препознају као релевантан, атрактиван, ангажујући. За пажњу младе публике данас се надмеће безброј медија, а при томе се и улога самих гледалаца-читалаца-слушалаца изменила – данашња публика је захтевна и активна, жели да учествује, жели да информације прима, али и да их сама креира, а потом дистрибуира даље.

Млада публика ради више ствари док прати неки медијски садржај. Њихово медијско време је подељено на велики број активности – друштвене мреже, гледање видео-садржаја, четовање, слушање музике, играње игара, читање вести – а најчешће се све те активности одигравају симултано. Млади данас користе више медија у различитим деловима дана. Прошло је време радијског ударног термина (primetime – прајмтајма)у јутарњим часовима док се спремамо за посао и телевизијског ударног термина у дневној соби у вечерњим сатима. Медији су сада свуда, а садржајима приступамо кад и где ми то желимо.

Зато је савет традиционалним медијима – ако желите да придобијете младу публику, не нудите само један садржај на једном месту. Сваки садржај мора бити посебно продуциран, прилагођен потребама публике. Медији данас имају много више посла и изазова пред собом, и то је можда лоша вест. Добра вест је – данас има много више узбудљивих начина да публици, бар оној младој која је одрасла на рачунарима, привучете пажњу. Тако су, рецимо, мобилни телефони један од омиљених уређаја младе публике која га перципира много комплексније од уређаја за обављање телефонских позива. Мобилни телефони су медиј за себе – они се читају, слушају, гледају. Најмлађа генерација публике их доживљава баш као и друштвене мреже – они чувају најличније информације – садржаје који их дефинишу, преко којих граде своје идентитете, склапају познанства, остварују контакте.

Као што желе да располажу својим „медијским временом“, млади желе да осећају да је медијски садржај скројен баш за њих – прошла је ера садржаја продуцираних за широку, масовну публику, а појава медија само за једног „потрошача“ који управља својим каналом постала је уобичајена пракса.

*Доцент на Факултету драмских уметности, директорка програма радија Б92