О пензионерском новчанику

Дође тако време када је индивидуа – човек – друштвено потпуно немоћан. Од свих права које је имао, остало му је само једно уставом загарантовано: право да на „демократским” изборима – гласа! Гласање је, за многе, својеврсна ретроспекција сопственог живота. Шта смо, ето, ми, лично, за пет-шест деценија, колико смо били Србији потребни, урадили? Многи су, заиста, урадили све што „живи” човек може и по очекивању друштва треба да уради: били одлични ђаци, студенти, деца због које родитеље не боли глава, вредни трудбеници, на крају пензионери са пуних 40 година плаћања доприноса и успешног рада. Такви су многи лекари, судије, наставници, мајстори, официри, једном речи – запослени. И шта онда?

Е, то не зависи више од њих. Од „колача” којег смо сви деценијама месили, вољом оних „одозго”, откидано је онако како су „они” хтели. Ко је, на пример, уопште питао улагаче у Фонд ПИО кад су бенефицирали чак и писаре по СУП-овима, проводили кроз разне комисије, за наравно „ја теби – ти мени”, хиљаде лажних инвалидских пензионера, од тобож вишкова у ПИО фонду градили себи споменике по бањама, Златарима, у Сава – центру и сл. Ко је на танке јасле ПИО фонда привезао избеглице из бивше СФРЈ, ко је наместио да доктор-професор, чак академик Медицинске академије – хирург, има пензију мању од приученог инспекторчића регионалног МУП-а... А тек они „несрећници” који с врућом паролом „власничке трансформације” раскрчмише будзашто хиљаде фабрика, „повезаше” стаж принудно незапослених и опет – све на грбачу сипљивог ПИО фонда! Зато, кад др проф. отвори свој пензионерски шлајпик а у њему се нађе месечно мање од 500 евра за свих „пуних” 40 година рада (а пре тога готово две деценије „гуљења клупе”!), дође му да га разочарано – баци!

Пензионерска „популација” данас је, наравно, бројнија од радничке. Али – ко је кривац за то? Да ли они који су, према тадашњим моралним, а и свим другим условима, заиста „дали све од себе” или увек исти, без обзира на партијске заставе и програме, властодршци који су, користећи „пучину једну грдну”, узурпирали право и на „нож и на погачу”. Нажалост – многи правници и економисти добро знају да се права не могу „ретроградно дерогирати”. Зашто нам пре свега школована омладина, „пали” у иностранство? Па зато што, како Хрвати своједобно узвикиваху, неће да њиховим новчаником располажу нечасни, па и неспособни.

Доктор наука, професор у пензији