Породични ритуали

Људи који припадају некој групи или заједници, могу бити укључени на различите начине у заједничку активност – од заједничког рада преко заједничке забаве, до међусобне блискости. Ритуали су посебан облик општења у заједници. За њих је карактеристично да се одвијају по тачно утврђеном сценарију, који је унапред познат свим укљученима.

Реч „ритуал” долази од латинске именице ritus, која означава религијску церемонију, обичај, неку уобичајену праксу. Словенска реч „обред” има корен ред, што јасно указује како на унутрашњу структуру ритуала, тако и на његову социјалну функцију.

Управо због своје предвидљивости и реда које уносе у групу, ритуали повећавају осећања сигурности и припадности међу члановима групе. Због тога свака група или заједница, па и породица, има неке своје формалне или неформалне ритуале. Породични ритуали обележавају све важније догађаје у животу човека – од прославе рођења, па до тужног сахрањивања покојника. Као што породице не постоје саме за себе, већ су повезане са широм фамилијом и заједницом, тако су и неки породични ритуали преузети из шире заједнице. У том смислу, ритуали су део културног и породичног идентитета.

Породице у којима су ритуали присутни имају чвршћу структуру и показују јачу везу међу својим члановима него што је то случај са породицама у којима их нема. На пример: две одрасле, удате сестре се могу толико посвађати да престану да разговарају. Али, када дође Ускрс или неки други празник када је „ред” да се иде код родитеља на ручак, обе долазе у родитељску кућу заједно са својим мужевима и децом. Током боравка код родитеља, оне могу бити хладне једна према другој, али ће се истовремено њихова деца заједно играти, а мужеви пријатељски разговарати. На тај начин, ритуали упућују чланове породице да чувају међусобне везе, развијају припадност и дају осећање заједништва.

Деца и тинејџери често имају отпор према породичним ритуалима, сматрајући да су досадни, па на разне начине покушавају да их избегну. Добро је да родитељи инсистирају на томе да се млада особа укључи у породични ритуал, јер јој тако помажу да превазиђе себичност карактеристичну за индивидуализам, и да се дубље емоционално повеже са другим члановима породице са којима није тако блиска. Нажалост, савремени родитељи често попуштају детету „спасавајући” га од осећања досаде, тако да оно не прихвата породичне ритуале. Али, када то дете једном одрасте и заснује породицу, вероватно ће и тада имати отпор према породичним ритуалима. Последица ће бити лабава и можда нестабилна емоционална веза између припадника те породице.