Да ли су избеглице радикалне

Уверење да су избеглице снажно бирачко упориште националистичке и популистичке Српске радикалне странке годинама је опште место демократски оријентисане интелектуалне и политичке елите; оно је, међутим, не само проблематично и произвољно, већ и са становишта "преобраћења" избегличког корпуса у демократску оријентацију, крајње контрапродуктивно. 

То уверење не представља тек симболичко спајање две велике трауме демократске (антирадикалске) елите – избегличког бирачког тела и радикала. Оно је и веома опасно због тога што своје дубоке корене има у дискретној или мање дискретној нетрпељивости према "прекодринским" Србима и "Косоварима".

Том нетрпељивошћу одликују се готово све изјаве демократских лидера у вези с "избегличким" бирачима. Судећи, конкретно, по циничним изјавама челника Демократске странке последњих дана, истоветним оним након локалних избора у септембру 2004, у Београду ће овој странци за неповољне резултате гласања увек бити криве избеглице.

Демократска елита греши већ у самој употреби назива избеглице. Они бирачи на које мисли демократска елита нису избеглице, већ досељеници, грађани Србије који су добили држављанство па тиме и бирачко право. Назив "избеглице"опстао је у јавном говору не само као општи термин који обједињује све оне који су се деведесетих доселили услед ратова које је нека друга елита тада водила, већ и као пежоративан термин, који има декласирајући и потцењивачки акценат.

Они који спадају у ову групу, јако добро разумеју важност ове примедбе.

Поред нетрпељивости, јавни говор демократске елите карактерише и непознавање и/или произвољно тумачење досељеничког корпуса, које је логички проистекло из њихове дугогодишње незаинтересованости и небриге за "избегличке" проблеме. При томе, као небригу оцењујем резултате, а не повремене и спорадичне напоре, каквих је било. Резултати су лоши. Проблеми нису решени. Ниједна постпетооктобарска власт није се систематски, сврсисходно и дугорочно бавила решавањем проблема интеграције. Ниједна влада до сада није истрајала у декларисаним плановима.

Да се вратимо непознавању и произвољним тумачењима "избегличких" бирача.

Важна чињеница која се упорно пренебрегава је да досељенички корпус у Србији није и не може бити политички компактан, будући да постоје значајне разлике између досељеника из Хрватске и БиХ, те расељених са Косова.

Свака од ових група досељеника суштински се разликује у више веома битних параметара који су, као и код свих других бирача на свету, координате њиховог политичког опредељења. То су образовање, културни континуум земље (области) порекла, околности избеглиштва (искуство рата) и начин на који су се интегрисали у Србији. Потом, веома се разликују и проблеми који их муче и од којих највише зависи њихова будућност и/или њихова визија будућности.

Образложићу овом приликом пример образовања и професионалних карактеристика досељеника, будући да ми се чини да у том сегменту леже највеће предрасуде демократске елите, те да (ниско) образовање де факто игра важну улогу у опредељењу бирача за Српску радикалну странку.

Досељеници из БиХ (који у већој мери потичу и из градских средина) знатно су бољег образовања од досељеника из Хрватске; то је нарочито изражено када је више образовање у питању. Регистрација 2001. године показала је да у Србији 13,02 одсто избеглица из БиХ има високо образовање, наспрам избеглица из Хрватске којих је 7,59. У целини узевши, избеглице су образованије и од домицилног становништва у Србији и Црној Гори.

Још егзактнији индикатор политичког опредељења досељеника из БиХ могу бити њихове професионалне карактеристике. Процентуална заступљеност одређених занимања међу досељеницима из БиХ наспрам оних из Хрватске је следећи: сељака (4,03 : 8,37) и радника (25,49 : 33, 29). А потом службеника (13,29 : 9,83) и стручњака (4,41 : 2,77).

Коначно, још неке битне разлике досељеника из БиХ наспрам оних из Хрватске произилазе и из мање просечне старости припадника групе, из већег броја студената и већег броја жена.

Наведене карактеристике ове групе поклапају се с профилом либерално-демократских бирача у Србији, какав је у истраживању о утемељености политичких странака у социјалној структури бирача 2004. године установио Цесид.

Демократска елита је дакле уверена у то да "избеглице" – у које убрајају невероватно разноврсне категорије грађана, којима као да се у животу ништа пре ни после рата није десило и који као да се ничим осим избеглиштвом нису бавили – гласају за њихове архинепријатеље – радикале, и да се по том питању мало или нимало тога може урадити.

Насупрот демократским снагама, радикали јако добро знају колика моћ лежи у редовној и емпатичној комуникацији са овом рањивом групом која је годинама маргинализована равноправном кривицом медија и политичара. У насељу Бусије нема амбуланте ни школе, али постоји одбор радикалне странке.

Онај део "избегличког" бирачког тела који гласа за радикале има потребу за комуникацијом. Радикали се њих не стиде. Њима трауматска прошлост, или, рецимо, злочини почињени над Србима, нису табу-тема. То је радикалска омиљена тема.

У томе несумњиво лежи највећи изазов за демократску елиту. Можда би опредељење за модел позитивне економске дискриминације досељеника у процесу њихове интеграције, као што је то рецимо био случај у Хрватској, створило простор и за решавање проблема одређења према трауматској прошлости.

Укупан досељенички бирачки корпус броји између 300.000 и 350.000 људи.

Новинарка недељника Време, аутор књиге ,,Политичка употреба избеглица"