Мала која осваја „барем злато”

Тања Драгић је рођена у Книну у незгодно време – 15. маја 1991. – али је кроз живот научила да се бори против свих околности које јој не иду на руку. Данас је светска шампионка и рекордерка у бацању копља за слабовиде и једна од наших узданица за Параолимпијске игре крајем лета у Лондону. Пре две године могла је само да машта о оваквом успеху, али у тренутку кад су јој понестале амбиције, један телефонски позив ју је вратио на победнички колосек.

– Бавим се атлетиком од седмог разреда и постизала сам добре резултате на градским такмичењима – каже Тања Драгић с којом смо разговарали на тренингу на Бежанијској коси. – Пре четири године ушла сам у репрезентацију, као јуниорска првакиња државе у седмобоју. Та година, 2008, била је јако важна за мене, а тада сам се још такмичила у „редовном спорту”. У то време, на једним припремама, физиотерапеут Снежана Стефановић ме је питала каква је ситуација с мојим видом, пошто од своје друге године имам проблема с њим, а ја сам јој рекла да ми вид опада из године у годину. Упутила ме је на селектора за слабовиде и тако сам почела сарадњу с тренером Голубовићем с којим сам и данас.

Са Властимиром Голубовићем, селектором атлетске репрезентације за особе с инвалидитетом, одмах је отишла у Загреб где јој је одређен степен вида, (добила оцену 13, 20 % вида) који је требало да буде још мањи, пошто је носила сочива. Истог лета, на Отвореном првенству Хрватске, била је прва на 100 и 400 метара и друга на 200 и тако се пласирала на Параолимпијске игре у Пекингу на којима, због повреде, није испунила очекивања.

– После тога сам психички пала, па нисам тренирала од почетка 2009. до 5. марта 2010. Престала сам јер нисам имала подршку. Нико није веровао у мене, ни родитељи, а ни тренер који се определио за друге такмичаре. А онда је тог 5. марта зазвонио телефон и чула сам глас Голубовићев глас: „Мислила си да сам дигао руке од тебе, мислиш да си тврдоглавија од мене. Мала, да си се нацртала сутра на ’11. априлу’ у 11 сати”.

За Голубовића каже, уз осмех, да јој је одувек „био ноћна мора”, да га се „одувек плашила због његове строгоће”, а он не крије да је такав…

– Строг сам, али правичан – каже Голубовић, тренер с дугим стажом у атлетици. – Кад сам се срео с Тањом тог дана рекао сам јој да од мене може да очекује само три ствари: зној, крв и сузе. Прихватила је без размишљања све моје услове и временом смо постали пријатељи али и кумови, јер ме је звала кад се крстила. Што се тиче улоге односа њених родитеља према њеној каријери, не слажем с њом да је нису подржали. Они су само, као и сваки родитељи, бринули за њено здравље и нису били сигурни како ће тренинзи да се одразе на њен вид.

Слажу се да и даље „постоје предрасуде у нашем друштву да су особе с инвалидитетом мање вредне”. Први велики заједнички успех остварили су у јануару 2011, на Светском првенству на Новом Зеланду. Голубовић је предосетио да је копље идеална дисциплина за њу и то је доказала 24. јануара 2011.

– Од прве до пете серије сваки хитац био је нови светски рекорд: од 35,5 до 36,74 метра. Тада сам се уверила колико заиста могу – каже Тања Драгић и објашњава како је на то реаговала њена породица. – Брат је плакао од среће. Мама је три-четири дана била о шоку од узбуђења, а тата је попио мало више. Кад сам се вратила, тата је одржао обећање и тако је пало прасенце на ражњу.

А кад је уочи прве серије на Новом Зеланду питала тренера за савет, добила је одговор:

– Мала освоји неку медаљу, макар била златна!

Почетком маја је Отворено првенство Хрватске, а од 19. до 29. јуна Европско првенство у Холандији. Ипак, све мисли су упрте ка Параолимпијским играма у Лондону (29. август – 10. септембар).

– Ја бих обећала медаљу, али питајте тренера да ли смем да је обећам – каже Тања, док тренер каже само то да је „циљ добар резултат”.

Претпрошле године није успела да се упише на Факултет физичке културе (није прошла полигон). Голубовић сматра да би „на Дифу требало да имају више разумевања за особе с инвалидитетом” и додаје:

– Јесенас Тања није ни пробала да се упише, јер има пуно одрицања због Параолимпијских игара. Замолио бих одговорне на Дифу да јој ове године, као заслужном спортисти, омогуће да се упише, без обзира на норме које су прављене за, да тако кажем, „редовне особе”. Сигуран сам да би по завршетку тог факултета могла да буде успешан тренер особа с инвалидитетом јер може најбоље да их разуме.

Александар Милетић

-------------------------------------

Тренер уложио 46.000 на своје такмичаре

– Моји спортисти су до сада освојили 68 медаља на највећим такмичењима и поставили 17 светских рекорда. Од 1. новембра 2007, кад сам одлучио да из Горњег Милановца пређем у Београд, до краја марта ове године, из свог џепа сам уложио 46.000 евра у рад с репрезентативцима, не рачунајући мој рад који исто толико вреди. Радим волонтерски. А ако неко пита одакле ми паре, треба да зна да сам по Уредби Владе Србије носилац националног спортског признања уз које иде и одређено месечно примање. Од тога три четвртине улажем у своје такмичаре. Сви виде кад добијем награду, а нико не види крвав рад: између девет и 12 сати ефективног рада – каже Властимир Голубовић.