Девет начина да се говори о смрти

Читајући претходни роман, „Мртво поље”, могло се наслутити да је смрт оно што окупира сву књижевну пажњу Срђана Срдића. Ко је овог аутора пратио и пре изласка романа, зна да је Срдић још у периодици објављивао неке од приповедака које ће се касније наћи у збирци „Еспирандо”. И да и оне, проговоривши о још по нечему, заправо пре свега говоре о смрти. Или „утрнућу” како сугерише Срдић насловом који у речнику музикологије означава замирање, издисање тона, да би поднаслов збирке, „песме на смрт”, открио прави смисао самог наслова.

Смрт као мотив, непресушно је извориште и исходиште многих књижевних и уметничких дела, и Срдић ју је одабрао као позицију из које се много може рећи. То што се смрт приказује у различитим појавним облицима у овим приповеткама, као самоубиство или као убиство, смрт детета, смрт услед болести или старости, као последица туге, несвесна смрт… један је од могућих начина да се тема сагледа из различитих углова. Али када се поставе питања: постоји ли ограничен или бесконачан број начина на који се умире, да ли је смрт једна или се разликује и куда воде приче о смрти, постаје јасно да Срдић само делимично жели да говори о тим питањима. Јер, о смрти се може говорити на бесконачно много начина. И Срдић бира да о њој говори кроз интертекстуалност стварајући веома суптилне везе са Бернхардом, Џојсом, Фокнером, Бекетом, Маном, античком трагедијом... Ова листа није коначна, већ је само напомена да се у Срдићевим причама мора трагати за везама и асоцијацијама и да нити једна прича није написана ex nihilo.

Збирка у целини има нешто од даха Џојсових „Даблинаца”, а „Мртви” као најупечатљивије ремек-дело ове збирке, посредством „Еспиранда” као да добија сасвим нове одјеке. У сенци смрти све поприма обрисе безнађа, а мали људи животаре своје бесмислене егзистенције у прљавштини, загађености, испарењима лицемерја и вулгарности сваке врсте. Као да се и на Срдића односе Кишове речи: „Сви смо ми модерни изашли не из Џојсовог шињела, него из Џојсовог кошмара, из Џојсовог величанственог пораза.” За Срдића нема већег пораза од живота у сенци смрти. Од сазнања да је живот чекаоница смрти.

Међутим, није Срдић нимало наиван приповедач, а да не би знао како није довољно само одабрати тему. Још је у „Мртвом пољу” био препознат као писац коме су интертекстуалност, експеримент, истраживање форме и рад на стилу важни барем онолико колико и сама тема.

Свака од девет прича „Еспиранда” испричана је другачијим језиком, скрупулозно водећи рачуна о томе да се језички изрази не понављају: исповести, рашомонијада, гласови подсвести, вишеструки наратори, фрагментарна зиданица, архетипске структуре, пажљиво су одабирани наративни модели у оквиру којих ће се остваривати приповести. Тако да, поред упечатљиве анализе смрти као универзалног питања које је до сада у српској литератури ретко обрађивано са толико снаге, у најважније одликe Срдићеве прозе спада сложена структура где се дискурси нарације могу потенцијално неограничено мењати и прилагођавати свакој појединачној прозивци текста, а вештина и убедљивост са којом је Срдић наступио у до сада само две објављене књиге, указује да пред собом имамо озбиљног, већ формираног аутора.