Први пут сам гледао меч с Филипсом

„Ђорђевић је ону тројку из Истанбула поновио против Хрвата на Европском првенству у Барселони 1997. и на својој опроштајној утакмици у Пиониру 2005, а сигуран сам да би, да је овде и да имамо неки кош, опет поновио исто”, рекао је тренер Панатинаикоса Желимир Обрадовић прексиноћ у Југословенском драмском позоришту, на обележавању 20 година од тријумфа Партизанових кошаркаша у Купу европских шампиона.

На све три утакмице тренер је био Обрадовић који се прексиноћ, као и многи, сложио с председником Партизана Предрагом Даниловићем (проглашен за најбољег играча „фајнал-фора 1992), да је „Ђорђевићева тројка променила судбине свих чланова тог тима”. Ми додајемо – променила је лице европске кошарке, имајући у виду шта су све после тога постигли неки кошаркаши и тренер Обрадовић (данас рекордер Евролиге са осам пехара).

– Криво ми је што нисам могао да дођем на свечану академију. Изостао сам због приватних и професионалних обавеза – казао нам је, пре свега, тренер Бенетона Александар Ђорђевић (44) који се прошле године преселио из Милана у Тревизо.

Иако је прекјуче био спречен да допутује у Београд, успео је да посвети два сата успоменама из сезоне 1991/1992. у којој је Партизан, због Фибиних санкција, играо као домаћин у предграђу Мадрида Фуенлабради. Али, за разлику од већине симпатизера „црно-белих”, није „премотавао” своју тројку три секунда пре краја финала против Хувентуда (71:70), већ је пожелео да види полуфинале с миланским Филипсом (82:75) на чијој клупи је седео Мајк Д` Антони, а главну реч на терену водили Доукинс, Роџерс и Рива (касније Ђорђевићев пријатељ).

– Нашао сам на „Ју тјубу” наш меч са Филипсом који никад раније нисам гледао, а на којем је Партизан показао сву своју снагу. Нисам гледао утакмицу емотивно, већ тренерски, јер су ме занимали многи детаљи: какав је био план наше игре, где смо грешили, шта је било добро, кад је Жељко звао тајм-ауте, какво је било суђење, како смо чували одређене играче…

Партизанов тим је играо одлично, а како вам данас изгледа „мали Ђорђевић”, питали смо тренера Бенетона који је прихватио шалу:

– Мали Ђорђевић! Тек сада видим колико је био добар! Шалу на страну, изузетно сам задовољан својим играма, али ме пре свега одушевљава то шта смо пружали као тим, колико смо ми били невероватно физички спремни, сигурни у себе, колико смо веровали у наш начин игре, колико смо били спремни за нападнемо слабе тачке сваког противника… Знали смо шта хоћемо и били смо препотентни у позитивном, спортском смислу те речи.

С трибина и испред малих екрана ваши завршни ударци, па и последња тројка у Истанбулу, изгледају лако. Како се, заправо стиже до нивоа рутине у кључним тренуцима?

– Даниловић је рекао да је та тројка променила наше каријере и с тим се слажем. Она је плод рада целог тима, али и мојих индивидуалних тренинга. Ниједан тренинг се није завршавао док не убацим десет узастопних тројки и док неколико пута не претрчим цео терен и онда наскочим с разних места за три поена.

Испада да сте ту вежбу с тренинга – трк преко терена и наскок за три поена – пресликали у завршном потезу против Хувентуда?

– Лагао бих кад бих рекао да то нисам редовно вежбао. Такав је плејмејкерски хлеб, мораш стално да усавршаваш такве ствари.

Како објашњавате то што је Партизан у Фуенлабради био прихваћен као да је тамо „рођен”?

– То је у први мах било велико изненађење за нас, али касније не. Генерално, ми као врхунски спортисти улазимо свима под кожу, мислим ту и на друге генерације. Знамо да се понашамо као личности, имамо чврсте карактере. Поврх тога, тај наш састав је имао низ специфичности, од тренера Обрадовића који је између капитенске траке репрезентације и клупе Партизана изабрао ово друго, затим легендарног професора Николића на месту саветника, директора Кићановића који је вукао важне потезе… И сваки играч је био специфичан на свој начин. Неки од нас су били деца Партизана, двојица су стигли из Крагујевца, Даниловић је имао своју причу у САД и Босни, Шарић је био ветеран кога смо сви обожавали, Иво Накић једини Хрват у саставу, побратимљен с нама, који је у тешким политичким околностима до краја остао уз нас, Шилобад који је дошао из Звезде, Ребрача који је показивао да ће бити будућност кошарке…

Тако прича Александар Ђорђевић, који себе види једног дана као селектора Србије. Кад је у питању играчка каријера, у њој је много тога незаборавног, а нашој јавности вероватно најдраже оно што је урадио у финалу Европског првенства 1995, када је Литванцима убацио 41 поен, што је и данас рекорд финала „евробаскета”.

-----------------------------------------------------------------

Некад смо знали и противничке песме…

Зашто данас нема играча попут асова вашег доба?

– Један од разлога је то што данашњи играчи мало раде на себи. Рецимо, ја и у Бенетону покушавам да истакнем значај екстра тренинга, али мало играча остане да ради индивидуално. Више одрађују тренинг. У моје време је то била страст, знао сам како игра сваки играч у Европи иако није било Интернета. Да ме пробуде усред  ноћи сам знао ко је 12. играч Макабија, ко је прва измена Реала... Данас све то знам због свог тренерског посла. У време старе Југославије знао сам где је који играч рођен, како му се развијала каријера. И нисам био једини. Све нас је то занимало. Директне ривале смо проучавали дан и ноћ. Знали смо и песме других клубова. Треба знати и то да смо сви били строги према себи и својим саиграчима: ако мукотрпним радом подигнеш своју форму, онда имаш пуно право да тражиш исто то од свог саиграча.

------------------------------------------------------------------ 

Можда и могу да разумем Ивковићев потез…

У Ђорђевићевој каријери је једно од најболнијих места је изостављање са списка играча за Европско првенство 1989. Ево како он данас види тај тренутак:

– Три дана пре но што је саопштио списак, селектор Душан Ивковић је рекао а новине пренеле да сам најбољи плејмејкер у Југославији, међутим, моје име се није нашло ни на ширем списку. Данас, као тренер, могу да разумем такав његов потез, али само уколико је разлог мог изостављања везан за начин игре, имајући у виду то да је у тиму већ било довољно добрих нападача и да је Дражен Петровић у том тренутку био класа за себе. Међутим, ако је разлог мог изостављања Драженова претња мени, после једног нашег сукоба, да никада нећу играти за репрезентацију, онда је то нешто друго… Уочи Европског првенства у Риму 1991. вратио сам се у национални тим и било ми је необично драго кад су ми Кукоч и Рађа на једном ручку у Новом Саду рекли: Ту си где је увек требало да будеш!