Гимназијалци су успешнији студенти

У одељку у којем разматра такозвано опште средње образовање стратегија предвиђа повећање броја ученика у гимназијама, које је сада на нивоу од 23 одсто од укупне генерације ученика. Ово повећање је оправдано из неколико разлога.

Прво, сада добар део ученика из средњих стручних школа наставља школовање и не иде у такозвани свет рада по завршетку средње школе. То је генерално добро, с обзиром на општи образовни ниво друштва, али је проблем у томе што је друштво у њихово стручно образовање уложило неколико пута више средстава него у школовање гимназијалаца који се спремају за наставак школовања, а добило је студенте који најчешће нису на нивоу студената који су завршили гимназије.

Наши факултети већ сада имају прецизне податке о структури уписаних студената и имају показатеље ефикасности студирања студената који су завршили средње стручне школе и оних који су завршили гимназије. Мислим да не треба наглашавати да су студенти гимназијалци успешнији од колега из других средњих школа. На тај начин се показује неефикасност и неекономичност нашег образовног система.

Можда јавност у Србији не зна, али је врло занимљив податак да један гимназијалац кошта буџет Републике Србије између 4.500 и 5.000 динара месечно, у зависности од величине школе, док на пример један саобраћајни техничар или возач моторног возила у средњој стручној школи кошта неколико пута више. Ученик средње стручне школе који настави школовање иде недовољно спреман на следећи ниво образовања, а у његово школовање је уложено много више, што је велики луксуз за било коју државу и било коју економију.

Друго, порастом броја ученика који ће ићи у гимназије подиже се општи образовни ниво нације уз знатно мања улагања, то јест улагањем оних средстава која се уштеде у унапређење квалитета наставе.

Сада то можда изгледа парадоксално, али тек када будемо имали бар трећину ученика из једне генерације која иде у гимназије урадићемо праву ствар, јер ће тај део популације који је образованији много лакше сам себи налазити посао и неће чекати да му неко други „обезбеди посао”, већ ће они себи и другима отварати радна места. Најбоља потврда за ово су државе које већ имају 40 одсто и више ученика који иду у гимназије. Словенија је 1992. вратила гимназије у свој образовни систем и после десетак година дошла је на ниво од 40 одсто ученика који иду у гимназије.

Због свега овога сматрам да је повећање броја ученика у гимназијама неопходно. Веома је важно да се јавност у Србији у све ово максимално укључи и да се објасне све предности које као друштво у целини и држава овим добијамо.

Иначе, стимулисање младих да се уписују у гимназије и да завршавају факултете и доживотно раде на свом образовању је питање афирмације основних вредности на којима треба да је постављена свака добро организована заједница, а то су: рад, знање, одговорност. Ово су и основне категорије једног демократског друштва. Наиме, доказ демократичности једног друштва је и успостављање система у коме најбољи, највреднији, најпоштенији и најодговорнији долазе на права места где се реализује општи интерес заједнице. Зато, држава и сви ми као друштво морамо схватити да је улагање у образовање најбоља инвестиција (а не непотребна потрошња).

Пораст броја ученика у гимназијама, при том, појефтињује цео систем и омогућава да се средства преусмере у ово што предвиђа стратегија: једносменски рад средњих школа, мноштво ваннаставних активности, плаћање превоза ученицима који путују у школу... У Словенији, на пример, ученици већ неколико година имају у школама (све раде у једној смени) бесплатан топли оброк.

Једносменски рад у школама је, при том, услов свих ових промена и свега новог што стратегија предвиђа. Занимљиво је да у овом документу нема података о томе колико школа у Србији данас ради у једној смени и колико би школа, уз минимална улагања од 50.000 до 100.000 евра, могло да пређе у једносменски рад. Нажалост, велико смањење броја ученика, (2017. готово за трећину мање него 2000.), учиниће овај услов реално остваривим. То значи да нису потребна велика улагања, већ је само потребно неке стране кредите и донације усмерити у овом правцу. Тако се ствара основ за појачане ваннаставне активности, за културну мисију школа, што ће променити читаво друштво.

Мислим да је сам текст стратегије сасвим добар и да је највећи квалитет овог документа то што су добро дефинисани основни правци на којима треба радити да би образовање постало покретачка снага друштва. Ипак, недостатак документа је што није одређен начин како ће се технички извести повећање броја ученика у гимназијама. Ако се мисли да садашње гимназије могу да приме више ученика то је, с обзиром на простор којим располажу, немогуће, поготово што треба да пређу на једносменски рад, уз оптималан број ученика у једној школи (око 600, а не више од хиљаду, колико их је сада у многим гимназијама).

Мислим и да је нереално да се већина од предвиђеног оствари до 2020, јер ће највећа препрека бити политичари који нису навикли да раде на дуге стазе, већ хоће брзе политичке поене, а тога овде неће бити. Управо то треба да буде мотив свима нама да указујемо на просветитељску мисију образовања.

Професор филозофије, директор гимназије у Чачку, заменик председника Заједнице гимназија Србије