Средње стручне школе: побољшати, не укидати

Пре стратегије требало је припремити ,,белу књигу” о образовању, да знамо чиме располажемо, a шта немамо. Међутим, код нас се све ради наопако – прво рибу поједемо, па је онда чистимо од костију. Па нам се по нека кост забоде у грлу. Наша кост у грлу је, између осталог, то што велики број школа нема ни фискултурну салу (у Београду 50). Многе немају санитарне чворове. У Србији теретану имају само 42 школе, 12 има базен, а све су то веома битни елементи за здравље ученика. Такође, 70 одсто школа нема одговарајуће лабораторије и кабинете.

Спадамо и у земље са процентуално најмањим издвајањима за образовање. Држава издваја 3,3 одсто, локална заједница 0,8 одсто, а у стратегији је предвиђено укупно шест процената БДП-а. Од онога што се данас издваја, скоро 97 одсто троши се на плате.

Стратегија образовања предвиђа и једнак број средњих стручних школа и гимназија, а сад имамо 76 одсто стручних школа и 24 одсто гимназија. То значи да ће многе стручне школе бити угашене, а отворене гимназије за које данас не постоји велико интересовање. Кад сам надлежнима поставио питање откуд ова промена, речено ми је, између осталог, да је школовање гимназијалаца јефтиније. Школовање гимназијалаца кошта око 700 евра, а ђака у средњим стручним школама око 960 евра. Осим тога, не постоји потреба за многим занимањима машинске и електроструке, јер су и многе фабрике престале са радом. Ипак, нека друга занимања су и даље потребна и требало би да знамо која су то. Зато је у израду стратегије требало укључити представнике Привредне коморе. Да рационализација не би била немогућа мисија морамо прво анализирати оно што се у друштву дешава, а тек потом доносити одлуке о затварању или отварању школа. Међутим, од озбиљне анализе, наравно, нема ништа ако нам је једино битно да ђаке ишколујемо што јефтиније.

Не кажем да је садашња мрежа средњих стручних школа добра. Две варошице удаљене десет километара једна од друге сада имају иста одељења за занимања које привреда уопште не тражи. Додатни проблем је у томе што ђаци немају где да изводе практичну наставу, јер су фирме затворене, па деца вежбају у школама на застарелим машинама. Кад се после завршене школе запосле у неком предузећу, тамо могу само да гледају машине на којима нису радили.

У стратегији се зато помиње формирање регионалних средњошколских центара. Како ће то бити прихваћено у малим општинским местима, тешко је рећи. Да ли ће деца из тих општина свакодневно путовати или ће бити у интернатима, и то није јасно. Не зна се ни како ће бити решен проблем вишка запослених у средњим стручним школама.

Неким наставницима који држе практичну наставу замерају да нису довољно стручни, али да бисмо добили квалитетног стручњака треба улагати у машине и у усавршавање наставника. Локална заједница је дужна да финансира стручно усавршавање али неким наставницима не плаћају ни трошкове превоза.

Свакако треба радити на подизању квалитета наставе, да би свршени ученици средњих стручних школа могли без проблема да студирају. Ђаци из многих стручних школа и сада успешно студирају (електротехника, медицина, пољопривреда...) и мислим да ове школе не треба укидати него подићи квалитет наставе и увести занимања која су нам потребна у будућности.

Питам се зашто наша деца не би у својој деветнаестој години била стручно оспособљена да раде. У Европи се највише улаже у средње стручно образовање, јер из тих школа долазе они који су спремни за посао. Тако би требало да буде и код нас. Наша привреда не захтева толико високостручних кадрова. У целом свету највише је оних са завршеном средњом школом, а не високообразованих.

Стратегија би требало да предвиди и обавезу истовременог школовања за два сродна занимања. На пример, за шумског техничара и пратиоца лова, за мушког и женског фризера, за металостругара и металоглодача. Тако бисмо, у оквиру једног, имали два занимања. Ово се ради у другим земљама, у Аустрији, Ирској итд. Ученици имају примарно и секундарно занимање. Код нас тога нема, али се огромна средства издвајају за преквалификацију.

Треба много тога променити да бисмо добили квалитетне средње стручне школе. Ипак, њихово укидање на рачун гимназија било би погрешно. Јер чему школовање толико високообразованих, а без посла? Који је то лоби поново надјачао разум у земљи Србији?

*Председник Форума средњих стручних школа, Београд