Косовска теорија игара

Чини се да су преговори о Косову ушли у последњу фазу. У тој последњој фази принципи су се некако заборавили и игра се, слично као у Рамбујеу 1999. године, све више своди на чисти однос снага.
У тој игри, најновији предлог ДСС-а да се странке (превасходно Демократска странка) јасно определе о питању Косова, и нарочито о реакцији на евентуално признавање независности Косова од стране неких држава, уноси нов и значајан елеменат.
Тај елемент био је, до сада, углавном расправљан са унутрашњополитичке тачке гледишта, наиме, колико отежава (или олакшава) прављење нове коалиције.
Али, предлог ДСС-а има и значајан спољнополитички садржај.

Србија, с једне стране, и Европска унија и САД, с друге, тренутно су ангажоване у уџбеничком примеру из теорије игара (огромна област у економској науци коју су започели чувени математичари Фон Нојман и Моргенстерн и која се нарочито у последњих двадесетак година примењује све шире). План ДСС-а да се странке (и влада) определе о реакцији на признавање евентуалне независности Косова – да Србија прекине или снизи ниво односа са земљама које би признале независно Косово – представља оно што се у теорији игара назива "претња". Основна ствар код претње јесте да мора бити кредибилна. Уколико претња није кредибилна, друга страна (ЕУ и САД) може да је игнорише, јер, наравно, зна да је прва страна (Србија) никад неће применити. Да би претња била кредибилна, потребно је да буде прихваћена као званична политика нове владе, а не као мишљење једне странке. Зато је ДСС потпуно у праву што инсистира да се нова влада јасно определи. Само у том случају, ЕУ и САД ће почети да се на ову нову политику обазиру.

Други проблем у вези са кредибилношћу јесте следећи. Уџбеничка дефиниција кредибилне претње јесте да она, уколико "играч" одлучи да је примени, њега кошта мање него одлука да је не примени. У супротном случају (рационалних играча), претња је дефинисана као некредибилна. То значи да владина политика мора да буде тако дефинисана, тачније калибрирана, да државни губитак у случају примене претње (о рецимо прекиду дипломатских односа) буде мањи него губитак у случају да се претња не примени. Ово је доста тежак услов. Погледајмо шта то значи у екстремном случају прекида трговинских веза. Таква претња је очигледно некредибилна, јер би штете које би од тога настале за Србију биле много веће него штете уколико се ништа не ради (тј. уколико нема никаквих санкција против земаља које би признале Косово). Зато је овде кључно, али и веома тешко, пронаћи ону меру која претњу промене односа са државама које признају Косово чини кредибилном.

Трећа ствар је улог у игри. Очигледно српски улог у игри је много већи него улог ЕУ и САД. Другим речима, ове две групације су много моћније и за њих решење косовског проблема на један или други начин много мање значи него за Србију. Али, својом политиком Србија има могућности да промени улог (добитак или губитак; или, у техничком жаргону, матрицу плаћања) и за ЕУ и за Сједињене Државе. Један од главних аргумената поборника независности Косова јесте да се тако смањује нестабилност на Балкану. То је прилично дубиозан аргумент, али Србија има могућност да га учини потпуно нетачним. То значи да променом односа према ЕУ, САД, Партнерству за мир итд., као и постављањем питања самоопредељења за Србе у Републици Српској и на Косову, те "изолацијом" Косова, Србија има могућност да нестабилност на Балкану повећа. На тај начин, не само да се избија из руку један од аргумената ЕУ и САД у корист независности, већ се мења и њихова матрица добитака и губитака. Трошкови признања независности за ове две групације се повећавају. Наравно, и њихов приступ онда може да се мења.

У закључку, видимо да су основне две ствари: (1) имати кредибилитет када се нека "претња" дефинише, што конкретно значи да то мора бити званична и јасна државна политика, као и да "претња" мора бити тако "подешена" да не доноси више штете него користи; и (2) повећати трошкове независности за оне који имају намеру да независност признају, тј. изменити њихове добитке и губитке у матрици плаћања.

На крају, никако не треба заборавити да је у оваквим играма кључна ствар да се "претња" никада не реализује. Најбољи резултат, са српске стране, јесте да "претња" доведе до промене понашања ЕУ и САД тако да нема разлога за њену примену. Најгори резултат, за српску страну, био би да ЕУ и САД одлуче да претња није кредибилна, да до признања независности дође, и да тек онда Србија мора да реализује ту нову политику. "Претња" би у том случају очигледно промашила свој циљ; мало је вероватно да би, када су једном признале независност, западне државе одлучиле да повуку то признање. Тада би целокупна српска стратегија упала у ћорсокак сличан оном из 1990-их година. Да се то не би десило, политичко јединство владе је неопходно и отуда је инсистирање ДСС-а на томе потпуно рационално. У ствари, инсистирање ДСС-а да и други прихвате ту наизглед "оштру" платформу за Косово управо значи, на основу теорије игара, да оваква "оштра" платформа никада неће ни морати да буде примењена, јер ће други "играчи" (ЕУ и САД) модификовати своју политику.

Бранко Милановић,
Карнегијева задужбина за међународни мир