Португалци хрле у Анголу

Португалија и Шпанија, некадашњи колонијални управници Јужне Америке и Анголе, Мозамбика у Африци, данас су скромни саговорници економски ојачалих престоница од Луанде до Мапута и Бразилије, где гледају да удоме растуће армије сународника без животне перспективе код куће.

„Гледајте тржиште рада где се говори португалски, можда ћете тамо наћи алтернативу”, недавно је премијер Португалије Педро Пасош Куељо саветовао дипломце једне учитељске академије у Лисабону.

„Идите у Анголу, Бразил, Мозамбик... Свршени дипломци треба да поведу нови талас исељавања, другачији од оног средином двадесетог века, када је Европа била мета гастарбајтера. Португалија данас нема где да запосли нове генерације школованих учитеља, грађевинаца, агронома, медицинара...”, поручио је португалски министар парламентарних послова Мигел Релвас уочи посете председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза (такође Португалца) Анголи.

Барозова посета Луанди дошла је после обећања председника Анголе Едуарда Душа Сантоша португалском премијеру Педру Пасошу Куељу да ће Ангола економски помоћи Португалији, некадашњем колонијалном управнику.

„Ангола игра све важнију улогу у Африци. ЕУ би стога могла да ојача привредне везе са званичном Луандом”, нагласио је у четвртак Жозе Мануел Барозо по доласку у престоницу друге нафташке силе Африке, после Нигерије.

Нововековни преговори Анголе и финансијски урушене ЕУ (стопа привредног раста испод два одсто) о „стратешкој сарадњи” водиће се под двоструко измењеним околностима.

Извозник 1,7 милиона барела нафте дневно, земља са очекиваним привредним растом у 2012. години од око 12 одсто (по процени Светске банке), стратешким рудним и хидролошким потенцијалом, налазиштима дијаманата, обиљем необрађене плодне земље и мањком квалификоване домаће радне снаге, одавно није на политичком радару Брисела.

Десет година од завршетка дугог крвавог грађанског рата, обнову и изградњу Анголе баснословно потпомажу инвеститори са других меридијана: Кина, САД, Јужноафричка Република, одскора и Бразил, Аргентина, Вијетнам... Од великог продора азијског бизниса у Африку почетком миленијума, више од 100.000 Кинеза доселило се у Анголу, а тамо је и десетак хиљада Јужноафриканаца, уз њих на стотине америчких петроинжењера, геолога, инжењера, потом либанских, грчких, израелских трговаца дијамантима, канадских геолога, спортских тренера са свих страна света...

Шароликој постави нововековних гастарбајтера у Анголи сада се масовно придружује и армада отпуштених и незапослених Португалаца који „знају језик и познају менталитет”. Последњих годинау Анголу се доселило више од 100.000 Португалаца привучених одличном зарадом у школству и грађевинарству, а овог пролећа још 20.000 затражило је исељеничку визу за Луанду.

Ангола је иначе релативно ново откриће младих европских интелектуалаца без посла, који су одлучили да сиђу јужно од Гибралтара, а знају португалски, шпански, италијански, евентуално француски језик (шанси за посао има и у Габону, Обали Слоноваче, Бенину мада су правила животног прилагођавања тамо другачија). Трбухом за крухом испод екватора многим младим Европљанима Мозамбик још делује далеко, а тржишта рада за странце у Бразилу, Уругвају и Аргентини већ су прилично истражена, док је Ангола још нови терен.

Висококвалификовану европску радну снагу у Анголи, осим добрих зарада (рудари зарађују око 2.000 евра месечно) и мањка језичке баријере, дочекују изазови живота у новообогаћеној држави Африке великих социјалних разлика које су опипљиве одмах по слетању у Луанду, упозоравају афрички медији.

Престоница Анголе, седмомилионска Луанда, лане је проглашена за најскупљи град за странце на свету. Сендвич и сок – у комплету коштају 20 америчких долара, музички компакт-диск продаје се на улици за 28 долара, већина становника метрополе на Атлантику нема приступ текућој води, док се месечна кирија за намештени двособни стан креће око 7.000 америчких долара.

Гастарбајтере, спремне на живот у безбедносно заштићеним енклавама на северном ободу Луанде, ови престонички бројеви одавно не застрашују. У некадашњем „Паризу Африке” данас се одлично сналазе странци који раде у нафташкој индустрији и банкарству, где се плате мере петоцифреним доларским износима. Већина гастарбајтера ипак се ту не задржава дуго: шансе да нађу посао у унутрашњости једноставније су, а живот јевтинији у атлантској луци Лобито, у рудницима дијаманата дуж конгоанске границе, у бродоградилиштима, железничким чвориштима и пољопривредним добрима у централној Анголи.

Више од 70 одсто од укупно 19 милиона Анголаца данас живи са мање од два америчка долара дневно, а без посла је 28 одсто становништва.

Тања Вујић