Борба за живот

Ових дана навршава се година од референдума после кога је Република Црна Гора постала независна. Да ли ће постати и држава – видећемо. Данас је она далеко од уређене политичке заједнице према којој лојалност осећа доминантна већина њеног становништва.

У првој години црногорске независности неколико момената избија у први план. Спољна политика је наставила лавирање између Русије, ЕУ и САД. Власт се номинално највише обраћа европским форумима (ових дана је примљена у Савет Европе), а руски грађани купују земљу, ресурсе и производне капацитете. Но чини се да је и даље најважнији фактор за дефинисање црногорске политике САД.

Недавно је обелодањено потписивање споразума којима се власт обавезала да омогући слободан пролаз преко територије јединицама НАТО-а и ЕУРОФОР-а. Потписан је и фамозни члан 98 којим се – супротно одлукама о оснивању Римског суда – обавезује да неће изручивати америчке војнике са своје територије. Овом уговору се ЕУ најоштрије супротставља, а потписале су га углавном слабе или банана државице.

Црна Гора је и даље високо криминализована земља, судови су корумпирани и неефикасни, спрегнути су криминал, обавештајне службе и власт: ниједан значајнији судски процес није окончан, а нарочито срамно било је ослобађање јединог оптуженог у случају убиства директора и главног уредника листа "ДАН", Душка Јовановића.

Унутрашња дистанца између појединих етничких група знатно је појачана. Доношење новог устава траје већ више од пола године и показује неспособност власти састављене од припадника пре свега црногорске етничке заједнице (43 одсто грађана) да елементарно изађе у сусрет захтевима осталих етничких група у РЦГ. Огромно незадовољство исказали су припадници мањинских група, Албанаца и Бошњака, чија су предвиђена права по предлогу новог устава далеко испод онога што им је било гарантовано такозваном Малом повељом некадашње Државне заједнице СЦГ.

Највише разлога за незадовољство, међутим, има српски народ. Нас који смо одлучили да задржимо традиционални српски идентитет има 32 одсто, а у нацрту новог устава одричу нам се сва права: укида се српски језик иако њиме говори 64 одсто становништва, не признаје нам се конститутивност, намећу нам се симболи који нас вређају а бришу традиционални српски симболи Црне Горе, не признаје нам се право на културно-просветну аутономију, нашу децу терају да уче како је Србија била окупатор Црне Горе, из устава се брише наша црква, укидају се права локалним самоуправама итд.

Упркос нашем тешком политичком, медијском (не постоји ни једна српска телевизија) и пре свега економском положају, утисак је да је српски народ у протеклих годину дана успео да се хомогенизује и политички организује, да дефинише своје јасне циљеве у складу са европским нормама, да постави стратегију и да започне одлучну борбу за своје признање.

У међународној заједници се полако схвата да РЦГ неће бити стабилна земља док Срби и други народи поред црногорског не буду задовољни својим положајем. Наша упозорења је и режим изгледа схватио озбиљно, чим је одложио проглашење устава планирано за годишњицу референдума. Сада се помиње 13. јул, јер се рачуна да због одмора и врућина неће бити протеста незадовољних Срба и других народа.

Кључни обрт десио се када смо схватили да приоритет српског народа у РЦГ није борба за власт. Овај политички циљ је, нажалост, годинама заклањао и бацао у други план наше суштинске националне циљеве: одбрану права на идентитет српског народа у ЦГ.

Наша нова стратегија консоцијативног уређења, које видимо као најбоље за РЦГ, значи да Србе у ЦГ уопште не треба да занима ко ће представљати новоцрногорце, да ли ће то бити Ђукановић, Кривокапић, Медојевић или неко други ко им гради идентитет близак хрватском. Као народ, имају право да бирају кога хоће, а ми се боримо да наши представници са представницима свих других народа направе историјски споразум о стварању једне консоцијативне државе свих народа. Када се то деси РЦГ ће постати стабилна политичка заједница.

У тој борби ми смо пуно урадили да се повежемо са представницима Срба из бивших југословенских држава који имају сличне проблеме и искуства. Надамо се да ће и Србија ускоро завршити процес своје институционализације и као стабилна и јака држава укључити се у заједнички напор за дефинисање нових националних циљева за српски народ у 21. веку.