Апстинент

Како је то јадно и бедно када те позову телефоном и моле да гласаш за припадника некакве политичке странке. Свеједно које боје. Свеједно које нијансе. Мени су у мраку све мачке црне. Што је најтрагичније, не примећујем да и једна од њих лови штеточине. Ту су да би се излежавале, размножавале, самообожавале и уживале у свим видовима самоугађања причајући бајке о томе како је смисао њиховог живота да лове мишеве који грицкају све што се грицнути може.

Последњи пут сам гласао пре више од деценију. Пре тога сам био активни учесник некаквих силних митинга и демонстрација. Шетао. Лупао у шерпе. Надахњивао се сузавцем. Будала неописива…

Почетком фебруара те године сам дипломирао. Просек оцена 9,18. Са ове дистанце, могло би се слободно рећи: сасвим небитна ствар! У мојој струци заиста није важнадиплома. Још мање просек. То су само цифре. Битно је да ТИ ниси просек. По мишљењу професора али и студената са осталих смерова, поготово камере и монтаже, важио сам за најбољег у генерацији. Не због деветки и десетки већ због нечег другог, бројчано неисказивог. Ови моји, колеге са класе, то не би признали ни на информативном разговору за време неке војне хунте, али шта год бих урадио промптно би ме копи-пејстовали! Свесно? Подсвесно? Небитно!

После успешно завршених студија (кад већ имам и раскошан таленат и оригиналне идеје и јаку вољу и велику енергију и бла-бла-бла-бла) изгледало је логично да ме упрегну у некакве креативне дизгине па да повучем као коњ? Да будем добар и себи и „широј друштвеној заједници”? Тим пре што је дошло до такозваних промена! Мој радни учинак, залагање, допринос, продукти имагинације, уметнички домети – како год то звали – били би више него задовољавајући! Гарант! Са одличним референцама и још занимљивијим предлозима, учествовао сам на свим њиховим тендерима, конкурсима, формалним и неформалним разговорима, формалним и неформалним убеђивањима да би и мени требало дати нешто да радим. Да се ,,искажем”, ,,покажем”, ,,докажем”! И…?

Ниједном им се не омаче да, макар грешком, заокруже моје име на неком од многобројних радних налога које несебично деле људима блиским њима. Дванаест дугих година! И сад, уместо да заћуте, зову ме телефоном и очекују да заокружим њихово име на некаквом листићу?! На радном налогу за моје даље занемаривање!? Е, па неће моћи! No pasarán!

*Редитељ и драмски писац