Обогаћено позоришно искуство

Кореографским уобличењем радио-драме за децу „Капетан Џон Пиплфокс”, незаборавног Душана Радовића, заживела је вредна пажње идеја о установљењу сталне дечје плесне сцене на позорницама Дечјег културног центра и Битеф театра. Овај драмски текст,који је универзалној теми борбе снага добра и зла приступио са толико топлине и искрености утканих у карактеристичан хумор пребогат асоцијацијама, обележио је детињство многих генерација уназад. Текст, у адаптацији редитељке ове представе Јелене Богавац, остао је веран изворном, хватајући притом „копчу” са садашњим тренутком, јерсу референце на савремено доба, прилагођене управо младим гледаоцима, спроведене ненаметљиво и на оним местима која пружају простора за такве интервенције.

Поверавање рада на кореографији и концепту представе Исидори Станишић показало се као прави избор. Кореографски поступци, редитељска решења и музика Игора Гостушког, будући да су се нашли у стилском и концепцијском сагласју, успели су да захвате и изразе, онај толико специфичан манир којим је Душан Радовић суптилно прилагодио тему ове вечите борбе наивној дечијој перцепцији, дирљивој у својој чистоти. Осетно стваралачки подстакнута карактером и крајње специфичним захтевима,које подразумева једно плесно остварење намењено дечјој публици, ауторка је овом уметничком изазову одговорила средствима свог несумњивог кореографског дара: играчки врцавим, стилски хомогеним и разиграним, музикалним и маштовитим кореографским изразом, пажљиво грађеним у свакој од сцена. У том смислу, као посебно ефектна, међу бројним другим, истакла се кореографска стилизација дешавања под морем, као и појава девојакаиз Хаване (у извођењу ученица Средње балетске школе „ЛујоДавичо”), које су свакако дале визуелни печат представи. Оваква сценска замисао Станишићеве је, сасвим природно, видно инспирисала и играче Битеф денс компаније, Ану Игњатовић Загорац, у насловној улози, као и гусаре „страшног” брода „Освета”, у тумачењу Милице Писић, Мионе Петровић, Невене Јовановић, Луке Лукића, Николе Томашевића и Страхиње Лацковића. Глумци Милан Пајић и Милан Танкосић, у свом домену, дали су допринос општој динамици представе.

Будући да је свака од улога које су додељене играчима крајње типски замишљена у својој основи и да су пред играче постављени глумачки задаци, можда у будућности не би било на одмет размислити о евентуалном усложњавању глумачких средстава којима би се играчи послужили. И то у смислу посезања за избрушенијим глумачким решењима којима би се оно, ионако типско у овим улогама, представило на нетипичан начин, чиме би интерпретације „опасних” гусара само још добиле на пуноћии значењу, а наша млада публика билау прилици да се упозна и сроди са мање конвенционалним приступом усценском грађењу ликова. Јер услови за тако нешто свакако да постоје. Општем утиску оптимизма, веселости и полета у вери у крајњу победу добра, свакако да су пресудно допринели функционална сценографија Игора Васиљева и елаборирани костими Иване Васић,који су представи и њеном значењу уистину пружили тон дугиних боја. Захваљујући крајње осмишљеној редитељско-кореографској концепцији, која је потом и доследно спроведена, ово дело Душана Радовића, сада у форми плесне представе, на најбољи начин јеприближено нашој младој публици.Њиховоће позоришно искуство од сада бити богатије за још један драгоцени вид сценског стваралаштва.