Европа наше младости

Да, некад се могло путовати, некада смо били радо виђени гости где год пошли. Родитељи то препричавају својој деци која иако прелазе двадесете никада нису изашла из земље. Зато Радмила Накарада покушава да објасни својим студентима каква је Европа била и шта је обећавала да ће постати када се поучена стравичним искуствима из Другог светског рата на озбиљан и институционалан начин заветовала да се више на њеним просторима неће ратовати. Тада је улагала огроман напор да се развије као цивилна сила ширећи демократске вредности и економски просперитет уз пружање великодушне помоћи земљама у развоју: „Европски пројекат за мене је подразумевао мировни и социјални пројекат, радило се о капитализму са људским ликом. То су два темеља европске импресивне путање”, истиче Накарада.

Привилегија је бити Европљанин, тако су нас учили и тако смо мислили. Разлика је само у томе што је Европа некада бар, у нашим очима , више обећавала. Рушење берлинског зида будило је наду да ће сви проблеми коначно бити решени. То јесте био крај једне ере. Почетак друге нико са простора некадашње Југославије није могао ни да замисли. Идеализам је закратко зацарио и обећавао да смо ту, надохват Европе. На путу обостраног прихватања, сједињавања. „Ми смо тада Европу прихватили као део света и себе смо видели као део света. Сматрали смо се нераскидивим делом европског простора – како европског Истока тако и европског Запада. Оно што је следило било је заправо наше окретање од тога и повлачење у неки наш ужи идентитет”, рећи ће Љубинка Трговчевић. „Мој је утисак био – ми и Европа наспрам других – други је био с једне стране совјетски комунизам а са друге амерички капитализам”, каже Мирјана Васовић.

(/slika2)Соња Лихт не без сете признаје: „Веровала сам у Европу мира, социјалне правде, економског напретка, толеранције... Не у овакав концепт како је данас формулисан, не у блеровску социјалдемократију већ у ону између Палмеа и Ла Фонтена. Али, упркос свим њеним мањкавостима мислим да је ЕУ најбољи пројекат које је човечанство имало до сада. С обзиром на то да другог и бољег пројекта нема ја себе дефинишем као еврофила. Чим се нешто боље појави, ја вам обећавам престаћу да будем еврофил”.

Сећања на Европу од пре тридесет година је идилично. „Ништа ми није милије него да се сећам”, каже Вида Огњеновић. „Границе су нам биле отворене Запад је био део нашег свеукупног круга по коме смо се слободно кретали. Сматрали смо да ће литература, односно уметност као синоним или метафора нагристи берлински зид и гвоздену завесу”... Прича како је њен дисидентски круг преводио дисидентску литературу која се после из Београда дистрибуирала даље у Бугарску, Румунију, Русију и Мађарску... „Ја се тадашње Европе највише сећам по нашем дисидентском стремљењу да се што пре са њом ујединимо”. Нешто старијој генерацији припада Филип Давид оној којој припадају Мирко Ковач, Борислав Пекић и Данило Киш. Реч је о генерацији која је самом појавом у литератури желела да присвоји неке европске вредности: књижевне, културне и да истовремено та два аспекта, те две традиције, неку европску и светску традицију и неку нашу домаћу традицију, сједини: „За нас су подједнако били актуелни Андрић и Крлежа, као што су били Фокнер, Томас Ман, Кафка, нова француска литература – Едгар Алан По... Чини ми се да смо данас много даље од Европе него што смо онда били”.

Није лако утврдити ко је први почео да се неочекивано трансформише показујући прилично непријатно лице. Биће да смо ми ипак били први. Попуштали су националистички окови и показали смо свету своје изобличено лице. Европа је окретала главу, али није прошло пуно да и она покаже своје неочекивано лице и искаже свој бес. Загрљена Америком напунила нас је оловом баш као у добрим старим вестерн филмовима. Што се нас тиче после смо се већ некако упристојили. И наивно понадали да ће нам са доласком нове демократске власти све бити опроштено. Али, није било довољно ослободити се злих момака који су оличавали претходни режим. Радикалним решењима Европа се спрема да призна КиМ – место где царује криминал, кога воде ратни злочинци – они исти који су га учинили најчишћом етничком територијом у Европи.

„Очигледно су доведена у питање многобројна очекивања да ће Европа остати беневолентан хегемон, да је контрапункт другим хегемонским претендентима. У последње време она је себи дозволила прилично далекосежне ерозије. Све се више прокламује као глобални актер и показује жељу да се оспособи за ратне интервенције. У нашем случају погазила је сопствене принципе као што су непоштовање међународних правних норми и одлука УН па и властитих докумената. Европа сада стално себе подсећа да заостаје за Америком, да мора да предузме радикалне трансформације како би је стигла и престигла”, истиче Накарада.

(/slika3)Ипак, многи не дозвољавају да њихова вера у Европу буде пољуљана. „Нисам очекивала Европу као рестриктивну заједницу па је ја ни данас не видим таквом. И ту се можда разликујем од других”, примећује Љубинка Трговчевић... У ствари треба се помирити са чињеницом да Европа о каквој смо маштали не постоји: „Постоји реална Европа са својим реалним слабостима. Постоји Европа која је и те како још увек заједница суверених националних држава. Нама се међутим, озбиљно спочитава што истичемо национално и што га се не одричемо у име европског. Озбиљни су парадокси са којима се суочавамо и потпуно сам спремна да то признам, али, с друге стране, живимо у једном реалном свету, у реалном свету који намеће своје реалне оквир”, истиче Соња Лихт. Радмила Накарада каже: „За нас је прави изазов да видимо трагичан заплет у коме смо се опет нашли и изван наметнутих црно-белих подела. Да га што прецизније дефинишемо а не у складу са политичким налозима који нам не дозвољавају да отворимо сва врата. Сада се чини да је тај трагични заплет скоро шекспировски”. Филип Давид мисли да има одговор: „Овде се чује доста критичких тонова на рачун Европе. Постављено је питање да ли је Европа радикализовала однос према нама. Ја мислим да смо ми радикализовали однос према Европи, јер ми смо само један мањи број услова испунили да бисмо постали пуноправни чланови те заједнице. Почев од изручивања оптужених за ратне злочине, то су већ познате ствари па до низа других ствари... Код нас се намеће алтернатива: Русија или Европа. И то сигурно у поједностављеном виду. И ја се слажем са Љубинком да, кроз историју посматрано, можда панславизам није био доминантан. Али данас, у овом тренутку ми морамо да будемо свесни велике опасности која не долази из Европе, да су неке идеје овде биле маргиналне, рецимо почетком деведесетих година, а да у овом тренутку постају доминантне”.

После свега умесно је поставити питање о будућности Европе. Мирјана Васовић је види постављену на рационалним основама: „Одустало се од заједничких симбола са којима се могло идентификовати као са наднационалном заједницом док су европски комесари све безличније и безличније личности у односу на рецимо једног Жак де Лора. Имам утисак да се сама Европа одриче европске идеје и иде у економску или било коју другу врсту рационалности”. Соња Лихт има више поверења у европске политичаре: „Још увек има разлога да будемо оптимистични по питању будућности Европе”. Имамо ли ми право на оптимизам?