Без кључних идеја како поправити стање

Сама израдаи представљање стратегије је значајан корак напред за образовање у Србији јер је тема развоја образовања тимеотворена за разговор. Не само власт, већ и различите друштвене групе ће, кроз стратегију или поводом стратегије, морати отвореније да искажу своје ставове него до сада. Сам текст стратегије изгледа преобиман. Како је реч о стратегији (тексту високог степена општости) претеран обим вероватно треба да надомести недостатак кључних идеја које би биле основ за развој образовања. И сâма стратегија је производ тог истог система образовања којегне приказује у лепом светлу, па јој се и недостаци могу оправдати као производ тог истог система образовања.

Текст на више места потенцира лоше стање високог образовања. Констатује се да се наши универзитети не налазе ни на једној светској листи рангираних универзитета, што немилосрдно руши омиљену представу о високом квалитету нашег образовања. Констатује се и да је квалитет постојећег високог образовања врло слаб, да треба озбиљно редефинисати стандарде акредитације, као и да постојећа акредитација није обезбедила потребан квалитет високог образовања. Предлаже се формирање новог акредитационог тела које ће битисастављено од независних експерата и радићепо неким новим критеријумима. Дакле, све ово до сада нисмо имали, па се не може избећи питање на шта смо потрошили време и новац у претходној акредитацији. Стратегија, очито, планира нову акредитацију по другачијим критеријумима и пред другим институцијама, али свеједно констатује да нема сигурног начина да се обезбеди квалитет високог образовања. Не постоји метод који ће натерати универзитете да успоставе и одржавају високе критеријуме који би обезбедили квалитет. Тиме нам стратегија само каже да претходна акредитација није била добра, али да ни нова неће бити много боља. Тако су нам писци на више стотина страна текста коначно саопштили да немају идеје како поправити стање, што тешко може бити прихватљива стратегија.

Главне „полуге“ побољшања,према стратегији,су: екстерна и интерна контрола квалитета и тржиште, тј. договори са послодавцима. За екстерну контролу квалитета постоји проблем што она не може да прати квалитет реализације, већ може само да оцењује квалитет програма („папира“), што је већ показала претходна акредитација и контрола квалитета. Од унутрашње контроле („самовредновања“) то се још мање може очекивати јер да је реч о добромначинуне би ни било потребе уводити екстерну проверу.

Помало изненађује иочекивање споразумевања између послодаваца и установа високог образовања. Као да поново читамо идеје о усмереном образовању, друштвеном договарању и самоуправном споразумевању. Дакле, сваки универзитет ће се са свим послодавцима договорити какве студијске програме да сачини, онда ће обезбедити наставнике за њих, затражити акредитацију и кроз пет, шест или седамгодина дати послодавцима баш оно што им треба. Да ли је на то потребан коментар?

И када је реч о финансирању, прича је иста. На почетку се констатује да постојеће финансирање није добро организовано,ни по кључу успешности, ни по социјалном кључу. Говорисе одискриминацијиприватних универзитета и о неспремностидржаве да контролишевисокошколске установечији је оснивач држава. Ипак, у предлогу мера опет је направљена разлика ни по знању ни по социјалном кључу, већ по томе ко је оснивач универзитета (према облику својине). Предлаже се да се потпуно финансира школовање само студената универзитета чији је оснивач држава, са малом помоћи приватним универзитетима, што значи да држава и даље не мисли да субвенционира по критеријуму делатности, већ по критеријуму субјеката. Помиње се и категорија „профитне установе“, што показује да писци (вероватно захваљујући образовању) нису рашчистили с неким категоријама. Установа не може бити профитна, јер онда не би била установа, већ привредно друштво или предузеће.

Шта год писало у стратегији, интересне групе ће, свакако, чинити оно што им одговара. Ипак, у стратегијије изречено понешто од онога што говори о времену и самим ауторима, али то је и документ који ће служити као референтни материјал за праћење промена у образовању.

Ректор Универзитета Унион, Београд