Пред новим диктатом

Нацрт документа о статусу Косова који је стигао у Београд и Приштину, занимљив је и поучан - по ономе што у њему не пише.

Заинтересоване стране позване су да дају сугестије на Нацрт, али нису позване да одлучују о свом статусу. То је препуштено Савету безбедности, односно великим силама, што није новост када је Балкан у питању. Летимичан поглед на прошлост сведочи да је безмало читава политичка историја Балкана прожета мање или више директним диктатима проистеклим из нагодби великих сила. Чак и када су руковођена добрим намерама, та решења су остављала лоше последице јер нису била резултат споразума заинтересованих страна.

Могућност да Београд и Приштина утичу на доношење одлуке о статусу Косова пропуштена је више пута. Ти преговори ни раније нису били изгледни, а после Нацрта који је Приштини ставио у изглед независност делују немогуће. Тиме се учвршћује иначе тврд став Приштине, а очито је да није поколебан ни званични став Београда о широкој аутономији. Београд у својој срџби (о чему сведоче аутодеструктивни потези), и Приштина у својој егзалтираности, као да не виде да оно што у Нацрту не пише представља последњу шансу, али и најпогоднији тренутак за међусобни договор. С једне стране, безмало изречена независност јача позицију Приштине, а с друге стране, и Београд је остављен "у игри" јер, према Нацрту, може да утиче на нека унутрашња питања Косова, што отвара простор за компромис. Шта би такав компромис подразумевао ствар је договора Београда и Приштине. Важније од тога је да би такав историјски компромис дугорочније решио проблем Косова него било које решење којим би нека од страна остала незадовољна. Не тврдимо да је то била намера твораца Нацрта, али простор за компромис је још увек отворен.

Но, лоша страна овог сценарија је та што је – мало вероватан. Кључни разлог за то је што Београд и Приштина заправо никада нису ни покушали да стварно разговарају. При том мислимо на чињеницу да њихове полазне платформе никада нису биле стварно усмерене ка другој страни, већ увек ка великим силама. Тиме су оба народа исказала свој у основи поданички менталитет. Зато обема странама остаје да, привијени уз скуте Вашингтона, Брисела и Москве, о својој судбини сазнају из новина. У огорченој борби за суверенитет и независност, обе стране – како год да се велике силе договоре – остаће суштински ускраћење за своје циљеве. Поред тога, ако Косово стекне независност мимо воље Београда, мало је вероватно да ће у догледно време остварити добросуседске односе са Србијом, уз све обострано лоше последице, рачунајући и дугорочно одлагање уласка у ЕУ. Исто се може рећи и за случај да се остваре жеље Београда.

Наравно, не само власт него и опозиција у Београду никада није изашла са збиља конструктивним предлозима. Уместо тога, могао се чути предлог о очувању Косова силом. Није се, међутим, чуло, а то је логичан наставак реченице, да би у том случају само Багдад, уз мало среће, био лошије место за живот од Београда.

На политичарима је да нађу обострано прихватљиво решење. У супротном, претња силом ће трајно лебдети над Балканом. Уколико балкански народи и њихове елите то не могу да схвате наставиће да играју улогу марионета и "монета за поткусуривање", плаћајући тиме цену за краткорочне добитке. Историја Србије представља поучан пример. Но, с обзиром на то да из своје историје ни Срби нису много научили, мало је вероватно да ће она послужити као наук другима. С друге стране, Балкан као стални извор невоља представљаће трајну инспирацију и полигон за маневре великих сила. Нажалост, легитимитет за такво понашање дају им управо балкански народи и њихове политичке елите, неспремни да, уместо што се играју пунолетства, одговорност за своју судбину узму у своје руке.

Уколико пропусте садашњу прилику, Срби и Албанци ће моћи да разговарају само о техничким детаљима – што им је Нацртом јасно поручено, а суштинска питања решаваће се у складу с интересима и визијама великих сила. При томе, о тим интересима и визијама обе стране могу само нагађати, јер ниједна озбиљна сила, извесно је, неће и не може као савезнике прихватити земље и народе који нису способни да сами одлучују о својој судбини.