Идеализована визија

У настојању да се изађе у сусрет захтевима за хармонизацију система образовања у Србији са европским, правци развоја образовања у стратегији су замишљени идеално. Угледање на моделе примењене у развијенијим срединама је корисно, уколико је њихова примена могућа – почев од материјалних и организационих услова, до оних који се тичу менталитета и навика. Судбину стратегије умногоме ће одредити како постојеће стање у школству тако и шири друштвено-економски контекст. Корупција је израженија од професионализације, материјална издвајања за образовање су недовољна. Сведоци смо ниског вредновања знања и проблема које у вези са запошљавањем имају и они најобразованији. Такође, дубоко је незадовољство наставника, ученика и родитеља постојећим системом образовања. Ово су јасни показатељи раскорака између идеализованих визија образовања и локалних прилика. У том смислу, креатори стратегије су веома високо подигли ,,кровну грађу” за све оне који ће радити на примени тог документа.Поставља се питање шта је смисао такве визије будућности за коју унапред знате да захтева услове које не можете да обезбедите. То не значи да промене нису неопходне, већ да оне морају бити пажљиво одмерене, добро фокусиране и припремљене, уз потпуно уважавање садашњих и будућих услова у свим сегментима друштва од којих зависи примена стратегије.

Још један недостатак овог документа тиче се одговора на питање у каквој врсти света ће функционисати млади које покушавамо да образујемо. Постављајући ово питање и одговарајући на њега социолог Сигмунд Бауман указује да ће се живот данашњих генерација младих одвијати у стварностима које не могу дуго да ,,држе облик”, у којима се на флуидном тржишту рада добијају краткорочни послови, у стварностима у којима ће генерације које долазе морати највише да се ослањају на себе, да науче да добро процењују ризике и да праве добре изборе. Томе бих додала да развој нових технологија, поред неслућених предности, носи и ризик губитка сваке приватности и значајног личног осиромашења. Реч је о потпуној зависности од околине – оног што долази споља; ,,засипање” информацијама не оставља време и простор да проживите нешто своје, да усвојите нешто што нема непосредну корист или непосредно задовољство. То доноси ризик да се појединац претвори у своју околину која је променљива па самим тим и он постаје променљив, неутемељен, без идентитета. Мишљења сам да је управо централна мисија образовања најбољи интерес друштва да припреми нове генерације за живот у свету са којим ће се сусрести када одрасту. То значи да их припреми за преузимање професионално-радних улога у измењеним условима тржишта рада. Такође, да их подстакне да изграде доживљај себе и сопствене компетентности у суочавању са животним захтевима, изазовима и тешкоћама и у осталим важним улогама као што су породична улога, улога грађанина и слично. Школа има потенцијал да допринесе усвајању потребних знања и изграђивању личности која уме да се постави према тим знањима и да их користи на креативан начин. А управо ови сегменти нису довољно истакнути у стратегији развоја образовања.

*Институт за педагошка истраживања