Запад гура Србе у стереотипе из деведесетих

Иако званични Београд, од почетка преговора о статусу Космета, није дао простора чак ни за спекулације о томе да би можда, под одређеним околностима, пристао на поделу Косова (а камоли да је тако нешто сам предложио), одмах после српског одбијања Ахтисаријевог плана из западних извора су се појавиле информације да Србија, у сарадњи са Русијом, потајно планира поделу Косова. Прва таква информација пласирана је посредством Радија КиМ, са седиштем у Чаглавици, само дан након што је Ахтисари отпутовао из Београда. (Реч је о српској радио станици која је седам дана раније, позивајући се на западне дипломатске изворе, објавила вест која ће се испоставити као тачна, да у Ахтисаријевом плану неће бити споменута реч независност.) Ни овај пут, као ни неколико пута раније када се подела Косова помињала као потајна српска намера, западни извори информација нису понудили доказе за ове наводне планове, иако су такве тврдње биле у оштрој супротности са званичном српском политиком која је упорно истрајавала на становишту да не тражи ништа осим поштовања Резолуције 1244. и међународног права које јој гарантује територијални интегритет и суверенитет.

Отуда се упорне западне спекулације о резервном плану српске стране за Космет јављају као дисквалификација српских правних аргумената, који засад имају какву-такву руску подршку, и међу упућенима се тумаче као додатни притисак на српску страну. Постојање српског плана "Б" за Космет је, у ствари, оно што би Србију могло да измести на клизав колосек реалполитичког резоновања које западним силама служи као једино оправдање за кршење свих норми међународног права које уређујe данашњи цивилизован свет. Србија се, према мишљењу једног дела међународне заједнице, али и једног дела домаће јавности, превише круто држи међународног права. А тиме, сматрају заговорници овог "флексибилног" односа према Космету, Србија себи сужава простор за преговоре. Поготову преговоре о могућој компензацији за одузету територију (помиње се чак и новчана компензација, а цифре иду до неколико милијарди долара, неупоредиво мање него што добија кандидат за улазак у ЕУ, на пример). У стварности, међутим, Србији нико и не нуди никакве паре за одрицање од Космета, али се и сама чињеница да се о тој опцији јавно размишља узима као аргумент да су принципи само изговор да би се постигла боља цена у трговини територијом.

Сценарији поделе којим се медији и аналитичари баве су различити, од оног, наводно српско-руског да Србија узме северни део Космета и да се покрајина подели по Ибру, а да уз већи део Космета Албанцима да и део југа Србије који Албанци називају Прешевском долином (који је у јавност пре неколико дана дошао преко КиМ радија), до оних да се "тргује" по систему север Космета за српско признање независности остатка јужне покрајине (који је пласирао Њујорк тајмс).

У анализи професора Тимотија Вилијама Вотерса у овом листу истиче се да би оваквом поделом "Србија могла да ублажи противљење независности Косова, чиме би се лакше добио међународни пристанак, јер Русија најављује вето на сваки план који Србија не прихвати", каже он.

"Нема ничег магичног и моралног у границама Косова. Оне су производ Титове Југославије и никада нису одговарале етичкој подељености или доприносиле друштвеном миру. Ако границе не пруже безбедност или не доприносе бољитку, треба их мењати", каже Вотерс.

Титовим речником речено, кад га већ помиње амерички професор, значи да се закона не треба држати као пијан плота. Једини проблем који има онај део међународне заједнице који заговара тезу да се међународно право може кршити "по потреби" јесте одбијање Србије да се сложи са кршењем тих права.

Протурање тезе о српском плану "Б" који предвиђа поделу Космета (која би и према мишљењу косметских Срба и Албанаца скоро сигурно довела до новог насиља у покрајини) испољава све карактеристике метода психолошког рата којима борци за независност Космета покушавају да дискредитују српски став о овом питању. Не само што се непристајање на независност Космета проглашава нефлексибилношћу и недостатком смисла за реалност, чак и у земљи, већ се и сви они који се усуде да јавно испоље овакав став сматрају припадницима тврде националистичке струје чијим су представницима до сада на западу сматрали радикале и социјалисте. У листовима који помно прате збивања код нас, као што је на пример случај са проалбански расположеним британским "Гардијаном", о српским политичарима се говори тако да читалац може само да закључи да су сви они који не прихватају да је Косово за Србе изгубљено заправо тешки националисти. Како је постало јасније да српско инсистирање на суверенитету није пролазно, тако се мењала и перцепција српских политичара (Ројтерс, који је, попут других западних медија, до скора српског премијера означавао као "умереног националисту", јуче Коштуници "качи" епитет "хардлајнера", односно припадника тврде националистичке струје у Србији.) То се боље уклапа у стереотипе које запад гаји о Србима као оној страни у ратовима деведесетих која је захтевала и оно што јој не припада, а поготово то. Захтеви Србије данас, а то је само онај да се испоштују норме међународног права које важе и за све остале земље на свету, никако не могу да послуже као оправдање за преседан који намеравају да начине на примеру Србије. Поготово што то не сме ни да буде преседан, јер ће се мало ко на свету осмелити да да свој пристанак за отимање дела територије и противправно прекрајање граница какво се сутра може догодити некоме од њих. Тога се, видели смо ових дана плаше и у Европској унији, у Чешкој, Пољској и Словачкој, а не само у републикама бившег Совјетског Савеза.