Да ли су српски потрошачи етноцентрични

Данас је веома популарно заговарати идеју „купујмо домаће”. Оријентација на куповину домаћих производа се пропагира као врхунски патриотски чин који помаже развоју домаће економије. Да ли је то стварно тако и колико етноцентризам потрошача (везаност за домаће производе) доприноси расту једне економије као што је српска?

Група истраживача са Економског факултета у Крагујевцу (Вељко Маринковић, Ненад Станишић и Милан Костић)), обавила је током 2010. године занимљиво истраживање о томе колико су српски потрошачи етноцентрични, односно везани за домаће производе и колико сматрају да су потрошачи који купују иностране производе одговорни за домаће економске проблеме, нарочито незапосленост. Истраживање које је обављено на територији централне Србије показало је да у Србији постоји умерен степен општег потрошачког етноцентризма (скор од 3,72 на скали од један до седам), и да је као такав већи у односу на резултате претходних истраживања (Вељковић, 2005. и 2008). Такав степен потрошачког етноцентризма је на сличном нивоу као и у другим земљама региона (БиХ, Хрватска и Црна Гора), а разлог за то је чињеница да потрошачи из ових земаља припадају сличном културолошком и историјском миљеу у којем је степен везаности за домаће производе на сличном нивоу.

Што се тиче посебних категорија становништва, примећено је да је потрошачки етноцентризам већи код сеоског у односу на градско становништво, затим да је већи код старијих суграђана у односу на млађе, и код мушкараца у односу на жене. Већа потрошачка етноцентричност мушкараца је специфичност Србије, јер су истраживања обављена у другим земљама (Француска, Естонија, Чешка, Мађарска и Пољска) показала да су жене по правилу етноцентричније од мушкараца. Што се тиче категорија производа, српски потрошачи су се у куповини свакодневних прехрамбених производа, безалкохолних и алкохолних пића углавном опредељивали за домаће производе. Што се тиче гардеробе, средстава за личну хигијену и кућну хемију, као и цигарете, ту је однос пола-пола. Код беле технике и других кућних уређаја домаћи потрошачи преферирају искључиво иностране производе, а разлог за то је непостојање домаћих производа у овој сфери, а ако их и има, то су углавном стране робне марке, које потрошачи не препознају као домаће.

Разлог за повећање потрошачког етноцентризма у Србији лежи у економској кризи у којој се етноцентрично понашање афирмише као друштвено прихватљиво, пожељно и према националној економији одговорно. Овоме треба додати да су и разне мере креатора економске политике, у виду субвенционисаних кредита за куповину домаћих производа, додатно дoпринеле реализацији потрошачког етноцентризма у стварно понашање потрошача, односно куповину.

Да ли је етноцентрично понашање пожељно и какви су резултати подстицања таквог понашања? Што се тиче националне економије за њу је пожељан висок ниво етноцентричности потрошача, јер води ка већој тражњи и производњи, бржем привредном расту и мањој незапослености. Креатори економске политике подстичу овакво понашање, ређе конкретним а чешће декларативним и пропагандним мерама. Међутим, да ли је све ово реално, нарочито ако се посматра из угла појединачног потрошача? Што би наш народ рекао, може да буде, али не мора да значи. Шта вреди потрошачки етноцентризам ако не постоји одговарајући производ, или постоји али није у могућности да задовољи потребу на прихватљивом нивоу, и како правдати куповину домаћег производа у случају када је однос цена – квалитет на страни иностраног производа. Сви се ми опредељујемо тако да за свој новац настојимо да добијемо максимално задовољство, и у тренутку када проради лични егоизам суспендујемо сваку помисао на куповину производа који не задовољава нашу потребу за одговарајућим квалитетом. Због тога, афирмација етноцентричног понашања треба да буде ствар реалног стања ствари, а не простог популизма. Популистички потрошачки етноцентризам је краткорочни феномен, који се без реалне основе брзо истопи. Исправан пут је изградња препознатљивих и квалитетних домаћих робних марки, које су по квалитету на врхунском светском нивоу. Тада потрошачи имају реалну основу да постану етноцентрични. Добар пример су производи наше прехрамбене и кондиторске индустрије.

Наравно да овај текст не треба да дестимулише кампању повећања куповине домаћих производа већ треба да одреди њен домет, који је скроман у условима слабо развијене економије и производа који нису на нивоу светског квалитета. Када привреда буде производила квалитетније производе онда ће и потрошачки етноцентризам бити реално већи. Тада ће српски потрошачи постати етноцентричнији и без неке претерано захтевне кампање, као што су то немачки потрошачи, који за своје производе сматрају да су бољи од иностраних и зато их радије купују. У таквим околностима се може очекивати и брже смањење српског спољнотрговинског дефицита, који је велики управо због велике куповине иностраних производа.

Економски факултет у Крагујевцу