Инат

Пркос или инат је реактивно осећање – увек мора да постоји неки претходни захтев који је упућен особи, на који она реагује инатом. Људи пркосе када се од њих захтева нешто што они сматрају неоправданим и понижавајућим. Велики и снажан отпор који показују настаје због тога што га људи повезују са својим идентитетом и самопоштовањем. Особа која пркоси верује да би, када би се повиновала датом захтеву, изгубила самопоштовање или поштовање других. Зато је снага којом се пркоси другоме снага којом се брани властито самопоштовање.

Док је пркос словенска реч, реч инат је турцизам и на турском значи „чврсто уверење”. Вероватно зато што је особу која се инати веома тешко натерати да ради оно што не жели, па ни уз примену силе. 
Када је о деци реч, пркос се јавља веома рано, већ средином друге године. Мало дете није у стању да разуме разлику између себе и својих жеља, тако да погрешно мисли да га не воле родитељи који му нешто забрањују. И зато дете почиње да протестује на овакву „неправду”. Његов циљ није да му жеља буде испуњена, већ да родитељ поново постане онај који воли тако што дозвољава.

На сличан начин као и деца, тако и одрасли пркосе људима које доживљавају као негативне ауторитете. Посебно адолесценти који покушавају свима да покажу да више нису деца. Тинејџери често мисле да морају да пркосе захтевима родитеља, наставника или других ауторитета јер тако доказују да више нису деца која са страхом извршавају наређења.
Због тога када неко крене да пркоси неком вашем захтеву, треба да знате да га доживљава као неправедан. Некада је такве ситуације могуће добро разрешити тако што се други пита на основу чега сматра да је захтев неправедан.
Две врсте људи имају проблем са ауторитетима: они који увек морају да изврше захтев, и они који увек морају да се супротставе захтеву. У оба случаја особа није слободна да бира своју реакцију која је предодређена акцијом ауторитета. Парадоксално је да се они који стално пркосе супротстављају и онда када ауторитет од њих захтева да учине оно што и сами сматрају да је добро за њих и што би учинили само да им ауторитет то није наредио. Тада особа одустаје од своје жеље како не би ауторитет или публика мислили да је она „послушна”. Пркосна особа не разуме да је слобода у томе да уради оно што сматра да је добро за њу, па чак и онда када јој ауторитет тачно то наређује.

Како се инате они који самопоштовање повезују са мишљењем које други имају о њима, сваки инат, па и колективни, јесте инфантилно осећање. Људи „прерасту” пркошење када престану властито самопоштовање да повезују са другима.