Губи ко не учествује

Ниједан од председника странака који су се прошлог понедељка окупили на позив председника Тадића нема право да каже да је изненађен садржином плана који је 2. фебруара у Београд донео Ахтисари. Готово до детаља овај план је био представљен нашој јавности неколико дана пре тога, укључујући и странице "Политике". Ниједан од елемената није нов. Нема места изненађењу и чуђењу. И поред тога, у првим реакцијама наших политичара преовлађује избегавање одговорности, збуњеност и контрадикторност.

На састанку код председника, одлучено је да он оде у Беч на додатне преговоре (који су заказани јер је то Београд тражио!) и да тамо пренесе став Србије да је план неприхватљив и да затражи да се са свиме застане док се нови органи Србије не конституишу. То изгледа као избегавање сваке одговорности од стране свих других и пребацивање свег терета не председника.

Саговорници председника Тадића, и он сам, дужни су да донесу неке одлуке које ће пробати да остваре. Устајање од стола није опција. То нам индиректно поручује и Москва.

Србија би требало да заузме принципијелну позицију коју бих описао као конструктивно неслагање. Конкретно, то значи да не бисмо смели да прекинемо преговоре и одустанемо од даљег ангажовања нашег преговарачког тима. Тај тим добио је у два наврата у Народној скупштини пуну подршку. Није било критика њиховог рада. Ако се разговара о проширењу тима, онда би требало пре свега размислити да у њега уђе и неко од каријерних дипломата ко се разуме у међународне уговоре и преговоре. Затим, неко од експерата који су преговарали о сукцесији и, пре свих осталих, представници Срба са Косова из енклава јужно од Ибра. О њиховом се животу ради пре свега. Овај план је за њих предвидео право да бирају шефа полицијске станице у својим општинама, да одлучују о школском програму у основним и средњим школама (у Митровици и на универзитету), да тај програм буде у складу са образовним програмом Србије и према српским уџбеницима, да буду финансиране из Србије, да се повезују међусобно и са општинама у Србији, да оснивају, уз помоћ новца из Србије, домове здравља и болнице. Овај план доноси им више него што они имају данас од Србије.

Србија би у наредних неколико недеља требало да покуша да измени ону статусну одредбу из Ахтисаријевог предлога која предвиђа право Косова да тражи чланство у међународним организацијама, тако што би је ограничила на неке организације које би евентуално биле именоване. Или да директно затражи да се пропише да Косово неће ући у УН у наредних, рецимо, десет година.

У вези са нестатусним делом предлога плана, требало би припремити амандмане који би ојачали посебност северног дела Косова; затим би требало тражити прецизирање одредаба које говоре о правима општина да се међусобно повезују, као и већа фискална овлашћења. Сигурно је да би наш тим који је све ово до сада урадио могао да припреми још неколико конкретних предлога којима би се услови за живот Срба на Косову унапредили не само у односу на ситуацију каква је данас, него и у односу на оно што Ахтисаријев план предвиђа.

Такође, требало би пожурити с конституисањем новоизабране Народне скупштине и формирати нову владу Србије. Влада би требало да у договору са председником Србије, обиђе земље чланице Контакт групе, затим остале чланице Савета безбедности, и посебно поједине европске државе изван овог круга, за које се мисли да би могле да додатно подрже овакве конкретне захтеве Србије унутар ЕУ.

И коначно, уз напомену да се придржава свог тек донетог устава на чије поштовање позива све остале земље, Србија не би требало да губи иницијативу када су у питању регионална сарадња, додатни разговори са суседима и учешће у регионалним организацијама и иницијативама у којима је и до сада врло активно учествовала.

Конструктивно неслагање омогућава Србији да буде прихваћена као равноправан саговорник на регионалном, европском и ширем међународном плану и онда када се не слаже с одлукама које евентуално буду донете у Савету безбедности УН. Учешћем у свим процесима не губимо ништа, само добијамо прилику да сваки пут поновимо свој став. Одустајањем, прекидањем дипломатских односа са суседима или другим европским земљама, ризикујемо да се вратимо тамо где смо били пре 2000. године, у изолацију. Тиме само губимо могућност да се наш глас чује, а наши интереси буду и даље присутни у светским канцеларијама. Будимо свесни, ако сада одустанемо, нико нас неће разумети, нико нас неће подржати. "Кога нема без њега се може", наша је изрека.

Чак и ако све буде онако како садашња верзија Ахтисаријевог плана предвиђа, учешћем у регионалним организацијама, сарадњом са новим косовским органима, активним постављањем у Савету Европе, у програму Партнерство за мир, кроз преговоре са ЕУ, ми само јачамо укупни положај Србије, јачамо и свој директни утицај на Косово, на наше суседе и кључне међународне партнере. Тиме олакшавамо онима који нас разумеју више него други (Русији, Грчкој, Румунији, Пољској, Италији, Шпанији…) да нам и даље помажу. Ако желимо да нам помогну, сада морамо да довршимо сарадњу са судом у Хагу и ухапсимо одметнике.

Конструктивно неслагање значи да је могуће задржати принципијелан став у односу на Косово садржан у Уставу и наставити сарадњу са свима, па и са Косовом. Овога пута, пре свега за добро Срба који тамо остају да живе, како бисмо их охрабрили. У супротном, ма како да смо гласни, у ствари их напуштамо.

Најгоре по интересе Србије било би да Ахтисаријева мисија потпуно пропадне, а да САД, а затим и неке од најутицајнијих чланица ЕУ, посегну за једностраним признањем. Тада би могло да се догоди да све ово што Срби на Косову, а пре свега они испод Ибра, добијају, изгубе у једном трену. Једнострано признање независности Косова, без резолуције СБ УН којим се усваја Ахтисаријев план, одузело би Србима све оне гаранције које им план доноси.