У трагању за изгубљеном величином

Парафразирајући наслов великог Прустовог романа, хтели смо да укажемо да су председнички избори у Француској прошли и у атмосфери трагања за некадашњом величином земље. Истина, данашња Француска је нуклеарна сила, стална чланица Савета безбедности, друга економска сила у Европи, земља технолошких иновација, престижних универзитета, моде...

Али Француску данас карактерише економска криза која је условљена глобалном рецесијом, па и многим домаћим специфичностима. Коначно, у питању је држава са великим историјским бременом чији се историјски митови заснивају између осталог и на постојању великог броја краљева, али исто тако и многих револуција. Још је владао Луј Петнаести, када је Монтескје 1748. у свом славном делу „Дух закона” развио доктрину поделе власти на законодавну, извршну и судску. У земљи просветитеља једна од компоненти националне свести јесте осећај историјске величине Француске.

Таква реторика, истина на умерен начин, могла се уочити и у реченицама Франсоа Оланда који је током кампање желео „лепу, велику, историјску” победу, при том „сањајући другачију Француску”. Оланд је прекјуче постао седми председник Пете републике, поразивши на изборима Саркозија чији је главни слоган (као и пре пет година) био „Јака Француска”.

Можда се неко нашалио оном реченицом – да су Французи републиканци који воле да изаберу монарха да би га затим ставили на гиљотињу – али алузије су прилично препознатљиве.

Наиме, повратком генерала Де Гола на власт 1958. установљена је Пета република са новим уставом који је дао председнику државе толико велика овлашћења да је некима, не без разлога, личио на републиканског монарха. Саркози, јаки председник, у недељу је доживео изборну гиљотину.

Тријумф Оланда се још увек различито тумачи. Извесно је да је озбиљна економске криза отворила перспективу да након 30 година, када је победио Франсоа Митеран, председник Француске поново постане један социјалиста. Иако су поделе на леве и десне политичке партије данас у свету углавном релативизоване, па и превазиђене, Француска је задржала политички систем у коме се левица и десница конфронтирају на готово класичан начин. (Подсетимо да су и појмови политичке левице и деснице настали баш у Француској након велике револуције 1789. када су изабрани делегати у слободномпарламенту сели лево и десно). Упркос заједничкој оданости ,,вредностима Републике” Оланд и Саркози су представили Французима леве идеснеполитичке програме. Један од базичних ставова у Оландовом програму гласи – додатно опорезивање богатих.

Ни током ТВ дебате двојице кандидата нису изостали аргументи леве и десне инспирације. Оланд: ,,Желим да заштитим синове републике, не привилеговане пријатеље”. Саркози: ,,Ви желите мање богатих, ја желим мање сиромашних”.

Занимљиво је да су председнички кандидати у предизборним говорима често помињали име једног француског писца и његово најпознатије дело – Виктора Игоа и роман „Јадници”. То је најпре урадио комунистички кандидат Меланшон, цитирајући сугестивне моменте из Игоовог романа. Затим је социјалиста Оланд јавно рекао да му је Иго један од најомиљенијих писаца, да би и деголиста Саркози на скупу у Паризу говорио о „Иговоом гласу из историје”.Неки су имали утисак да је Иго победник овогодишњих избора, иако је славни писац умро 1885. Тачно је да су француски политичари образоване особе, али овде није до краја јасно где почиње љубав према књижевности, посебно према Игоу, а где се можда настављају маркетиншки савети да у условима социјалне кризе „Иго функционише”. У сваком случају, модерне теме – биоетика, еутаназија, хомосексуални бракови – биле су у сенци социјалних проблема.

Без сумње – економске, социјалне, политичке околности су утицале на избор француских грађана, али Француска је земља у којој се пажљиво мере персонални квалитети и стил новог председника. Упркос етикетама, посебно из противничког табора, да се ради о нехаризматичном бирократи из Митерановог тима, Оланд је током кампање и те како показао компетентност, културу, храброст, приврженост одређеним идеалима. И у спољнополитичким приоритетима (повлачење француских војника из Авганистана већ ове године, нова визија Европе, ревизија одређених споразума названих Меркози итд.) говори о амбициозним плановима.

Економски опоравак земље, функционисање демократије, потенцијално нови замах Европе нису у рукама једног човека. На томе ће Оланд морати да ради заједно са својим суграђанима – али и са преосталих 435 милиона Европљана, јер, како многи тврде, судбина је заједничка.

Професор на Универзитету у Риму