Између две ватре

Ето, тако бива кад си млад, луд, живиш у Србији, студираш у Београду, и то на Филозофском факултету на катедри за социологију, па ти уђу у главу све те критичке бубице, теоријске оријентације и шаренило плаката предизборног вашара на улицама овог истумбаног, вртоглавог града. Тако то бива, кад се узмеш писања јалових причица, усред семестра, где те чекају врли семинарски радови, колоквијуми, поенчићи болоњског нам система образовања, кад те чекају обавезе и глумљење примереног студента, јербо си још на грбачи родитеља, родбине и пријатеља, који полажу у тебе све наде да ћеш дипломирати у року и са одличним успехом, дабоме, јербо ниси ваљда мислио да са двадесет можеш бити свој човек. Свачији си, само ниси свој. Ето.

А ја се овде бавим некаквим запажањима о свету око мене, о предизборној и постизборној грозници, о неизвесности која таласа у ваздуху између позитивних вибрација пролећа и негативних вибрација нерасположења Београђана и осталих дошљака, ко зна зашто, вероватно јер је живот тежак. У том контексту, политичари су једва дочекали ово пролеће, миомирисно и пуно обећања, пролеће које обећава, јао чуда! Дочекали, господа, да нам прозборе коју о просперитету, о променама и реформама, о сигурности и уласку у фамозну Европску унију, проклета била ноћна мора наша, о пензијама и кредитима...

Стипендије ником ни на крај памети, јер смо ми студенти мањина, па као што то бива, мањине остају иза завесе, док се представа одвија у најбољем могућем издању „плус 65 и остали”, са све балонима и пропагандним материјалом симпатичне им странке. Живела Србија! Вазда живи, колико видим. Само, треба и мислити.

Рекли би људи шта се жалите, децо, ко вам је крив, што не изађете на изборе ако хоћете нешто да мењате, што не гласате, па онда лајте како нисте добили то што хоћете, не, ви седите и пијете, а за вас гласају стари и кроје вам судбину, устаните, децо, па пред кутије! Могло би то тако да се заједа у наш младалачки понос. Међутим, ако погледамо мало дубље како ствари стоје, нешто ту није како треба.

Ако бих се изражавала у моје име и име мојих другара, онда бих рекла да је све отишло у знасевећ где, да од тих имена на изборном листићу не знам које да заокружим, јер ми ниједно не нуди – не блиставу будућност, мед и млеко и те којештарије – него бар пристојан живот пунолетног грађанина једне државе, који може сам себе да издржава док студира и да притом постигне све обавезе факултетског устројства, бар то, ето, а таквог једног представника грађана још нисам срела, а богами, ни моји другари, рекли би ми сигурно.

Осим тога, те бајковите и разнобојне причице за „инфантилне одрасле и стармалу децу”, нешто ми не иду уз мој ниво образовања и интелигенције, који, морам признати, и није толико задивљујући, нисам била геније у средњој школи, молим вас.

Дакле, ако то вређа моје представе о овом свету, шта да кажем за врсне интелектуалце, научнике, уметнике и осталу компанију? Могла бих рећи једино следеће: да су се ти врсни појединци мало зезнули, па напустили свој интелектуални свет и мало прошетали овим лудачким улицама, поред нас обичних смртника, пијацама, кафанама, трговима, школама, општинским канцеларијама, да су се бар мало потрудили да ударе шамар некултури, лажним надама, политичким играријама и сличним феноменима српске свакодневице, можда би нешто и могли да променимо. Можда би се младима више свидела реч неког писца, физичара или глумца, него дипломата, спекуланата и реторичара који сваки дан зевају на телевизијским екранима и интернет порталима.

Две су ватре које горе у ове две недеље, једна 6. маја, друга 20. Ми се играмо између њих, играмо се убеђења и веровања, играмо се теоретисања и закључивања, комбинујемо све оне дечје игре попут „Не љути се, човече” или „Монопола”, па онда „Ризико”, па онда она чувена реченица „Хлеба и игара”, врло лепо пристаје нама добрим играчима! Додуше, не играмо се ми само између две ватре. Нешто нам се одужила ова игра, неуморни смо!

Живела Србија! Живела! Питам се, што се не каже: Нека живи! – у презенту.

Студенткиња