Руси очекују још бољи живот

У тренутку када се владе у европским државама руше једна за другом, попут домина, повратак Владимира Владимировича Путина на чело Руске Федерације делује као – прст у око. Оштре критике на Западу, демонстрације незадовољника на домаћем терену, посебно у Москви, показали су да ће, иако изабран са великом већином (63,6 одсто гласова), нови-стари шеф државе морати да се суочи са Русијом која се у великој мери разликује од онакве каква је била 2008, када је власт предавао Дмитрију Медведеву.

Како пренос британски „Фајненшел тајмс”, искуство протеклих 30 година показало је да убрзани раст економије неке државе не зависи од политичког система у којем се он догађа, нити од тога да ли је исти аутократски или демократски. Уместо тога, кључна је улога лидера, онога који схвата да економски раст не долази сам по себи, већ да га је неопходно стално и упорно подстицати. А последњих десетак година, дакле у периоду Путинове владавине, просечна плата у Русији је, на годишњем нивоу, са 2.000 скочила на чак 13.000 долара.

Шта таквој, новој Русији, може да понуди тек устоличени председник за многе је енигма. Што је једна земља богатија, то је теже задржати висок степен њеног раста, слажу се економисти. Бурни руски напредак из прошле декаде, па макар био заснован и на огромним зарадама од продаје сировина, пре свега нафте и гаса, тешко да може бити поновљен. А многи који су за Путина гласали 4. марта, очекују управо то – даље видно побољшање личног животног стандарда, боље школе, здравство, безбедност, мирну старост...

Уколико се нешто непредвиђено не догоди, Путин би на власти могао да остане наредних 12 година. Када је реч о политичком животу у највећој држави на свету, то значи да ће нови-стари председник, без проблема, дочекати да и они који сада тако жустро демонстрирају против њега, постану део естаблишмента, претворе се у стубове на којима почива и функционише држава, управо онаква какву он сам обликује.

Јер, проблем опозиције, ма колико бројна она била, управо је недостатак крупне уједињујуће идеје. Противљење Путину може да има сврху једино ако се садашњој власти супротстави неки други политички и економски програм, довољно функционалан и још више –атрактиван. Подсетимо, током предизборне кампање, како су прорачунали руски аналитичари, поједини кандидати су бирачима обећавали чак десет пута више него сам Путин. Таква тактика показала се као директан пут у пораз.

Подељеност у редовима Путинових противника може се уочити и у чињеници да партије парламентарне опозиције (комунисти, либералдемократе, „Праведна Русија”), практично, немају додирних идеолошких тачака са партијама које нису успеле да пређу изборни цензус. Како другачије објаснити спремност Либералнодемократске партије Владимира Жириновског да, беспоговорно, подржи Путинов предлог да досадашњи шеф државе Дмитриј Медведев постане нови мандатар владе. Предлог су подржали чак и поједини припадници Праведне Русије. Други речима, новоизабрани председник за своју политику има чврсто упориште и у највишем законодавном телу у држави – у Државној думи. То ће његове неспоразуме са политичким противницима, временом, свакако, свести на, тек повремене, академске дискусије.

На спољнополитичком плану, како подсећа руски политиколог Олег Бондаренко, створена је ситуација у којој ће Владимир Владимирович, практично, „надживети” све садашње европске лидере, укључујући и оне који, на таласу економске кризе која је захватила Стари континент, управо ових дана у своје руке преузимају полуге власти.

Ово ће без сумње утицати и на актуелна изборна дешавања у САД. У том смислу, Путин је, колико у четвртак, упутио један врло јасан сигнал: одлучио је да не иде на самит лидера земаља групе Г-8 који ће 18. и 19. маја бити одржан у Кемп Дејвиду. Преко океана ће путовати Дмитриј Медведев.

По речима аналитичара Глеба Павловског, ово је учињено из најмање два разлога: због застоја у преговорима о ширењу америчког система противракетне одбране у Европи (ПРО), као и отворено негативних америчких реакција на повратак Путина у Кремљ. Предстојећа епоха руско-америчких политичких односа не указује на претерану срдачност. Напротив.

Са друге стране, новоизабрани председник не крије да својим превасходним међународним задатком види поновно обједињавање бивших совјетских република. Наравно, не на постулатима некадашњег СССР-а, али са једнако недвосмисленом жељом да управо Москва буде стожер тог новог заједништва.

Већи део Европе је у кризи из које се, прави излаз, за сада не назире. Лако је могуће да се ЕУ, у настојању да очува сопствену стабилност, на известан начин затвори према остатку света. А то значи затварање и према постсовјетским републикама, њиховим производима, радној снази... Повратак некадашњем заједничком совјетском, а у новим околностима – евроазијском тржишту, један је од одговора на такву перспективу.

Највећи проблем данашње Русије остаје њено технолошко каскање за развијеним земљама. У ту причу у последњих неколико година уклопио се још један јак играч – Кина. Русији свакако није у интересу да од најмногољудније земље на свету створи конкурента. Напротив, некадашња идеолошка солидарност тражи данас сарадњу на економском плану и то, пре свега, у сфери високих технологија којима ова земља располаже.

Доскорашњи председник Медведев одавно је најавио крупне промене у смислу технолошког оживљавања руске привреде, али у борби са чврсто ушанченом бирократијом и раширеном корупцијом, за сада, није одмакао далеко. Ипак, већ и сама чињеница да му је поверено вођење будуће владе указује на то да се од планираних промена неће одступити.

---------------------------------------------------------------------

Шта се од Русије очекује

1. Технолошка обнова која би домаћу привреду учинила атрактивнијом за излазак ван граница земље.

2. Јачање прерађивачког индустријског сектора, који се показао као носилац бурног развоја у економијама других држава.

3. Чвршће повезивање регионалних центара са престоницом убрзаном изградњом саобраћајне инфраструктуре.

4. Стварање озбиљне класе приватних предузетника, која ће попунити простор између постојећег слоја милијардера и државних инвеститора.

5. Образовање адекватне мреже финансијских институција, банака као посредника између инвеститора и иницијатора пројеката.

6. Укидање државних монопола и рат против корупције.