Цртежи на постељини

У формирању сложене уметничке личности Симониде Рајчевић (1974), са особеностима типичним за њену генерацију, рок музика, уметнички филмови и одабрана литература, одиграли су пресудну улогу. Из тог контекста, а у интензивној уметничкој пракси ове даровите сликарке, развио се и њен активистички карактер у тематизацији лоцираних феномена. Тако у сваком новом пројекату-изложби она заузима аналитичку позицију истраживача који настоји да фокусира одређена стања и ситуације из реалног света. У континуираном праћењу и представљању ове уметничке активности током протекле деценије и по ангажована је и Галерија „Звоно”, у чијој упадљивој програмској оријентацији промовисања стваралаштва младих уметника ова сликарка заузима истакнуто место.

„Људске активности. Беспомоћни”, нови рад Симониде Рајчевић, потврђује њену поетску оријентацију и спремност на меру сарадничког континуитета. Реализација овог јединственог пројекта представљена је малим сегментом у Галерији „Звоно”, док је централни део ове инсталације постављен у Железничком музеју, угодном али нетипичном простору за ову врсту радова.

Упадљиво је да сликарка овим својим пројектом продубљује одређени социјални контекст, а избором артефаката интензивира сопствено присуство у стварном окружењу. Пројекат је конципиран у осетљивој зони људске приватности, са идејом да осветли релацију и време, енергију реалних односа и њихове фиктивне пројекције.

Интимни простор ове у основи дирљиве визуелне приче означен је са 20 аутентичних постеља (сликарки блиских људи), на душецима за две особе и једним видео-радом који затвара овај тематски круг. Концепт ове инсталације је једноставан, душеци су усправљени, наслоњени на зид галерије и као доминантни објекти реферирају на човеково искуство у емотивном, етичком, естетичком и материјалном оквиру његове егзистенције. У тако постављеном концепту рада, комуникацијски код и његов енергетски потенцијал интегрисани су у зону изложбе која истражује однос нечије присутности и одсутности. Плохе белог креветског рубља преузетог из реалног животног простора, са свим траговима и знацима које постељину чини нашим најинтимнијим простором између сна и јаве, испуњене су фигуралним цртежима који упућују на скуп околности у којима те чињенице постоје.

Сам наслов пројекта „Људске активности. Беспомоћни” појачава експресију идејног и материјалног бића радова, на којима ауторка интервенише богатим фигуралним цртачким ткивом, јер њене веште руке премрежавају записима велике белине ових некадашњих постељних чаршава. Сам рад, у амбијенту великог и осветљеног простора Железничког музеја, попут развијеног колажног есеја, фрагментизује зону различитог искуства. У тим визуелним јединицама, до метафоричног су доведене релације видљивих слика/цртежа и речи/текста са цртежима омота за плоче чувених рок састава. Они поентирају моћ асоцијације, јер музику са ових винилних плоча могу „чути” само они који је већ знају. Актуелни простор овог рада отвара простор „људских игара” заснованим на комуникацији, интимности, времену, догађају….