Разарајућа снага Ероса

Настао према новели Артура Шницлера (1918), драмски текст "Повратак Казанове" представља 55-годишњег Казанову, у ком су сукобљени бројни конфликти (драматизација Бранко Димитријевић, Ана Томовић и Вук Ршумовић). Са једне стране, протагониста се мучи због жеље да се врати у родну Венецију, одакле је побегао из затвора, и у којем је боравио због својих политичких ставова, док га истовремено прождире и разарајућа снага Ероса, која га и даље, упркос годинама и искуству, држи у стању незасите пожуде.

Један од најаутентичнијих драматушко-редитељских поступака који карактерише представу редитељке Ане Томовић јесте специфична комбинација игре наратора и ликова, односно избор да глумци имају двоструке улоге, наратора и ликова. Изглед сцене је једноставан, функционално огољен, стилизован, сви извођачи се налазе на простору једног круга (сценограф Љерка Хрибар), где остају током читаве представе, и укључују се према потреби наратора или лика. Радоје Чупић у улози Казанове наступа ненаметљиво, али харизматично, благо иронично градећи лик који је заслепљен својим страстима и неосетљив на емоције људи из његовог окружења. У сценама са Амалијом Чупићева озбиљна, превасходно реалистичка, игра постаје брутално цинична, јер он, очигледно, жели да одбије њену наклоност. Драгиња Вогањац уверљиво представља лик Амалије, која очајнички и бескомпромисно жуди за Казановом, шеснаест година након њихове авантуре, и поред тога што је он сурово понижава, отелотворујући при томе Шницлерова уверења да сексуалност има сопствене, алогичне механизме. Милица Грујичић шармантно игра Марколину, нови предмет Казановине страсти, као интелигентну, самоуверену и скоро непопустљиву, Ненад Пећинар Олива игра Амалијиног мужа-изиграног рогоњу, Златко Ракоњац младог и чврстог потпоручника Лоренца, неку врсту Казановине реплике...

Наратор, чију улогу повремено преузимају различити глумци, има важну функцију у представи: он препричава догађаје из Казановине прошлости, коментарише радњу и често иронично деконструише њен смисао, што се у тим тренуцима постиже изразито театралном игром. Овим низом драстичних условности успоставља се неопходан отклон према радњи, односно дијалкетички се представља живот Казанове, историјске материјализације тестостеронског мита о Дон Жуану. Реч је о луцидном драматуршко-редитељском поступку, који подстиче дискусије о овом сложеном лику. Да је, неким случајем, изабран код нас уобичајенији, реалистички проседе, представа би била плакатска и једнодимензионална. Овако, представа "Повратак Казанове" иницира низ важних питања,  као што су страх од старења и смрти, манипулација у љубави, али и политичке, као и онтолошке расправе, при чему битно егзистира изван клишеа, у који се у оквирима ове тематике врло лако упада.