Чачани немају времена да јаучу

Највећи успех у својој историји чачански Борац је остварио пре нешто више од месец дана када се у Новом Саду, на опште изненађење, изборио за улазак у финале Купа Србије. Судбина је хтела да танушну нит, која га је држала у нашој најјачој лиги, прекине у Чачку баш Војводина.

Али, Борац нема времена да јауче од бола. Пред њим је сутра окршај с Црвеном звезду у Крушевцу и његова је обавеза да се – не преда.

Био је он унапред прежаљен и 1946. када се играло прво првенство Србије, које је било квалификационо такмичење за улазак у Прву лигу Југославије. У првом колу, крај Мораве, домаћин је победио Црвену звезду с 2:1.

На тој утакмици је за Борац играо Младомир Ђорђевић, који се касније прославио као филмски режисер Пуриша Ђорђевић. Он није једини из клуба који се прочуо ван спорта. Клиничко-болнички центар „Др Драгиша Мишовић” у Београду се зове по потпредседнику клуба из Чачка. По званичној верзији погинуо је у саобраћајном удесу 1939. када га је полиција спроводила у затвор на Ади Циганлији.

Борац је основан 1. маја 1926. као раднички клуб. И био је један од оснивача радничке спортске заједнице 12. јула 1928.

Његов значај из тог доба проф. др Михаило Андрејевић, вођа наше репрезентације на Првом светском првенству 1930. у Монтевидеу, функционер БСК-а и председник националног фудбалског савеза, овако је оценио за клупску монографију „Тим Борца био је комплетан”, коју је написао Александар Керковић:

„Ова група је тада као опозициона група изгласала неповерење управи Београдског лоптачког подсавеза и у следећој управи су представници радничке заједнице добили више својих представника, а такође и у управи Југословенског ногометног савеза. Та све већа борбеност радничких клубова омогућила је бољи утицај на политички развој напредне омладине тога доба. Томе су допринели својом активношћу и људи и играчи из Борца и Чачка окупљајући напредну омладину тога краја. Почев од председника Јове Јоловића, као и браће Митровић, Дојчила као новинара, а посебно активног играча пок. Ратка, народног хероја...”

Што је Борац „црвено-бели” заслуга припада његовом првом председнику. Пошто надлежни нису хтели да одобре клубу црвену боју Јован Јоловић је замолио женски део своје породице да преко црвених дресова ушије беле траке.

Његовом сину Живораду, једном од наших неуморних фудбалских прегалаца (деценијама руководилац такмичења за Куп Југославије), ових дана су помешана осећања:

– Колико сам срећан што је Борац остварио историјски успех уласком у финале националног Купа, толико сам тужан што испада из лиге. Пре овога сам туговао због клуба само 1993. када је спонзор неовлашћено променио клубу име у Чачак и уместо традиционалне значке наметнуо грб Јеврема Обреновића. То је изазвало протесте, па се о томе водила и полемика у „Политикиној” рубрици „Међу нама” у којој сам и ја учествовао.

Било је то други пут да Борац мења име. Први пут је то било да би се „исфинтирала” забрана Управе Дринске бановине, која је 27. септембра 1937. одлучила да распусти Борац. Пошто су у клубу очекивали да њихова жалба неће бити услишена фузионисао се с Трговачком омладином 17. априла 1938. и под именом Омладинац наставио до окупације.  

За време рата клуб није радио, а његово игралиште је послужило Немцима да 20. јула 1941. на њему из одмазде стрељају 12 родољуба, што је Керковић у својој књизи поткрепио и фотографијом.

За изградњу тог свог првог игралишта Борац (тада Омладинац) највише дугује инж. Драгомиру Тошићу, бившем беку БСК-а и репрезентације (био 1930. у Монтевидеу), који је ту дошао због изградње пруге Чачак-Пожега. Он је у клубу радио и као тренер без икакве надокнаде.

Највећи Борчев предратни успех било је прво место у Западноморавској жупи 1934. Друголигаш је постао 1962. и никада није испао из ње. Учествовао је три пута у квалификацијама за улазак у Прву лигу, али му се ниједном није посрећило да се тамо и пробије.

Када је Савез за физичку културу Југославије 1976. предложио да уместо две групе Друга лига поново има четири Чачани су били против тога.

„Те године Борац је на крају јесењег дела првенства био претпоследњи са свега 11 бодова. Сви су очекивали да ће се Борац залагати за предлог СОФКЈ који би обезбеђивао сигуран друголигашки статус. Међутим, делегација Борца, задржавајући свој став када је тим био високо пласиран, изјавила је да не подржава овај став о подели лиге. Уредник „Политике” Раде Станојевић објавио је после овог састанка коментар под насловом: „Борац умире усправно”,” пренео је Керковић похвалу клубу који не продаје веру за вечеру.

То сада може да послужи као путоказ овој генерацији Борца. Њихов клуб је одувек био спреман да умре усправно, а на њима је да оправдају његово име и да се, без обзира на све, боре.

Иван Цветковић

----------------------------------------

Клуб није ушао у Прву лигу, али играчи јесу

Борац је у Југославији имао најдужи друголигашки стаж, али се ни једном није пробио у Прву лигу. Међутим, какве је играче имао види се и по томе што је после неуспешних квалификација (1970-1973) од његових фудбалера у прволигашким клубовима могао да се састави цео тим: Аврамовић (Ријека), Ковачевић (Партизан), Дробњак, Баралић, Рајевац (Ц. звезда), Костић, Јовашевић, Јанићијевић (Београд), Топаловић, Мартиновић (Раднички, Крагујевац) и Ћусловић (Напредак).

Најуспешнији тренери су му били бивши играчи. У Другу лигу га је увео Живорад Станковић, у квалификацијама за Прву лигу га је водио Драган Бојовић, у Европу га је извео Милован Рајевац, а сада, у финалу Купа Србије, водиће га Славко Војичић.

Чачани у Крушевцу већ освајали Куп Србије

Борац је три пута освајао Куп Србије, али је то тада била само етапа за улазак у завршницу Купа Југославије. Први пут је то било 1958, када је и почело да се игра по том систему, други пут 1971, после чега је избацио чак и Партизан и то у Београду (1:1, пеналима 5:3), а трећи пут 1978, када је трофеј освојен баш у Крушевцу, победом против Напретка с 4:2.

Идеални тим Борца

У књизи „Борчеви јубилеји” Миодрага Матовића наведен је идеалан тим изабран поводом 75 година клуба. Жири од 26 бивших играча изабрао је овај састав: Аврамовић, Дуњић, Вебел, Баралић, Радоњић, Петровић, Кулашевић, Матовић, Милинковић, Ђ. Чакаревић и Драгићевић.