Радикалско приближавање

Соња Лихт: Ја не верујем у Николићево европско опредељење, јер не можете бити европски опредељени и носити Шешељев беџ. Те две ствари се по мени искључују.

Радмила Накарада: Тај неки европски загрљај који толико прижељкујемо није уследио па чак ни очекивана недвосмислена подршка демократским властима након свргавања Слободана Милошевића. Видно је да је Тома Николић преиначио свој дискурс и да и он сада схвата неопходност пута ка Европи и то је очигледно проистекло из промишљене стратегије страних актера који су му то саветовали. Дакле, по свему судећи долазак Николића на власт није тако више непожељан јер преко њега смо поново на трагу свих негативних стереотипа тако да се представници међународне заједнице можда надају да ће добити човека који би им олакшао легитимацију у решавању сукоба који се решава мимо нас на другом нивоу.

Мирјана Васовић: Жеља приступању Европи има и свој рационални економски приступ. Чини ми се да је приближавање радикала идеји о приступању Европи могуће посматрати на тај начин. Можда чак и није важно да ли се неко искрено идентификовао са Европом, важна је политика.

Филип Давид: То је подржавање лицемерне политике. До јуче су неки били за руску губернију, сада су наводно за ЕУ. Ја се супротстављам мишљењу да је већинско мишљење за Европу тих 70 одсто грађана. Међутим, опште расположење становништва – ако гледамо укупан збир гласача ДСС, СПС и СРС то је већинска Србија. Они нису европски оријентисани, они су антиевропски оријентисани. Постоји питање интерпретације ко интерпретира Европу и ко преко медија преко политичких партија шаље ту врсту поруке. Ми смо имали ту ситуацију у блиској прошлости. Говорило се негде до 1992 – 1993. године да рат нема алтернативу. То је било већинско мишљење. Одједанпут, преко ноћи, преко медија, појавило се – мир нема алтернативу. И тада све анкете су показале да мир нема алтернативу. Овде је врло лако манипулисати – постоје групе, постоје неке политичке партије али јавно мњење немамо. Мислим да је ту основни проблем и без Косова, сигуран сам да бисмо имали тај проблем. И даље би се делили на релацији – за Европу и против Европе. Видите, овде су ствари ипак много дубље, оне постоје историјски, увек је била мањина она Србија која се залагала за реформу.

Љубинка Трговчевић: Тачно, али то јесте одговорност елите. Све обично креће из једног уског круга, од елите. Неко то мора да наметне. Тако је то и у Србији која је све европске тековине преузела. Србија је увела све институције које су европске – парламент, вишепартијски систем, затим све националне институције, позоришта, музеје, па све до чувене железнице којој су се сељаци као уосталом и у другим земљама у почетку јако противили али је она уведена.

Филип Давид: Уопште није битно да ли ћемо ући у ово или оно удружење, него хоћемо ли пронаћи сопствени систем вредности који ћемо поштовати, начела на којима може да се заснива држава, заједница јер да бисмо то учинили морамо што пре да се ослободимо стереотипа и предрасуда које вучемо још из времена Милошевића. Између осталог и стереотипа о светској завери о плаћеницима, издајницима, патриотима... има их још доста.