Индекс безнађа

Избор нове српске владе добар је повод да се прозбори о методологији мерења успешности једне власти у друштву у транзицији. Западна искуства која често добро дођу, овде нису од велике помоћи.
Развијенa западнa друштва фокусирана су пре свега на економију и опсесивно се баве берзама и берзанским кретањима. Све што се на берзама збива рефлекс је укупних економских кретања, па је анализа тих кретања дневни процес.

Математички и статистички економски алaти све су квалитетнији, а анализе све егзактније. Стање економије се анализира на бази великог броја показатеља који се перманентно прикупљају и објављују.

Једна група индикатора у вези је са најважнијим економским категоријама и они су мера успешности економске политике. Подаци о привредном расту, запослености, инфлацији, платном и буџетском билансу, на пример, спадају у ту групу.

Друга врста података говори о трендовима који утичу на будућа економска кретања. Помоћу дефинисаних статистичких узорака прати се ниво привредних инвестиција, упосленост производних капацитета, ниво нових фабричких поруџбина, стање залиха, ниво грађевинске активности, број продатих аутомобила итд.

Трећу врсту података чине показатељи тржишних очекивања – нека врста економског "осећања живота". Њима се мери оптимизам привредних актера и потрошача у вези с економским стањем и трендовима.

У праћењу и анализи економских кретања учествује огроман број независних актера и професионалних институција и тај процес је немогуће политички контролисати, или медијски манипулисати.

Транзиционе економије немају развијену методологију праћења економских показатеља, бар не када се пореде са западним економијама. Анализа је често наративна, а фактографија селективна. Све то олакшава стварање искривљене, политизоване, најчешће ружичасте слике стварности.

Брже или спорије, транзициона друштва ће сазревати, а рационална економска анализа и егзактност потискиваће примитивни политички и економски популизам, лаж и демагогију. Али шта до тада?

Као и све транзиционе земље, и Србија има један поуздан индикатор економског и друштвеног стања – он се мери бројем људи који напуштају, или желе да напусте земљу. О успешности политике и стању нације грађани дневно гласају на шалтерима авио-компанија – они остају или емигрирају, одлазе или се враћају, планирају одлазак или повратак.

Ништа боље не одражава стварност и квалитет државе и њене власти, него жеља становника да у таквој држави живе. То субјективно осећање објективније је од сваке економске анализе и важније од било каквог макропоказатеља.

Жеља да се из Србије побегне, грубо али и сасвим прикладно, могла би се назвати индикатором безнађа. Он није потпуно објективан и није само економски условљен. Кроз њега се не прелама само економска стварност Србије, већ и свеколика друштвена стварност, и још више, доживљај те стварности и виђење будућности. Коначно, индикатор безнађа је и одличан показатељ односа који држава има према проблему емиграције, поготово младих, поготово образованих. Овде је подједнако важна и идеја коју Србија има о спољном свету. Она је често наивна, идеализована и необјективна.

Српска статистика кадра је да створи неполитизован, коректан узорак и методологију за праћење феномена масовне емиграције. Ако би се то догодило, па статистички индекси били праћени систематски и објављивани редовно, попут података о инфлацији, на пример, јавност и политика би имале одличну слику укупног друштвеног стања и трендова. Са тим пред очима, свака власт би имала перманентну слику сопствене успешности.

Тешко да ће власти појурити да иницирају систематско праћење и месечно објављивање података о емиграцији и жељи за емигрирањем. Из угла власти, емиграција је феномен који се може само поздравити, бар краткорочно, и у себи. Отуда заустављање емиграције не фигурира високо на листама политичких приоритета.

Емиграција смањује број незапослених и повећава девизни прилив преко новца који емигранти шаљу у Србију. Исељавање повећава бруто домаћи производ по глави – мање је глава. Из угла статистике, био би прави тријумф ако би сви незапослени, њих милион, колико одмах напустили Србију. Из угла власти то је згодно, а из угла државног интереса, то је катастрофа.

Измиче разуму да држава која се тако срчано бори за очување територије, запоставља проблем исељавања који, уз белу кугу, значајно доприноси губитку становништва. Као да се заборавља да се проблем територије најлакше отвара онда, када на њој више нема људи.

Онај ко би иницирао, систематски пратио и објављивао податке у вези са емиграцијом (ефективном и најављеном), учинио би велику услугу Србији. Ето идеје "Политици" за, на пример, ПТИ – "Политикин транзициони индекс".

Финансијски консултант