Људска права на Косову и Метохији

Ако тежимо истини, оправдано је да се с времена на време запитамо да ли је наше уврежено поимање о поразном стању људских права на Косову и Метохији тачно, или је деформисано политичким и националним обзирима које свесно или несвесно утискујемо у све што има везе са том покрајином. Ако већина институција Србије нема непосредан приступ Косову, погледајмо шта у последњем тромесечном извештају каже шеф оних који га имају – генерални секретар УН.

Бан Ки Мун упозорава да је број кривичних дела усмерених против мањинских заједница, укључујући застрашивање, нападе, крађе, паљевине, вандализам и оштећивање објеката Српске православне цркве у порасту у односу на исти период прошле године (став 21 извештаја).

Генсек УН у свом извештају истиче постојан негативан тренд повратка прогнаних на Косово. Према подацима УНХЦР-а, у прва три месеца ове године вратило се 48 одсто мање људи него у истом периоду лане. Конкретни бројеви забрињавају још више: у првом тромесечју 2012. вратило се само 136 особа, од чега 33 Срба, десет Рома, 83 Ашкалија, осам Бошњака и два косовска Албанца. (став 35).

У извештају се констатује и да у Приштини постоји отпор према обезбеђивању српских културних и верских објеката (став 45). Упозорава се на напетост и ризике који прете да угрозе стабилност Косова и оцењује да би простор за дијалог Београда и Приштине у наредним месецима могао бити скучен, посебно уколико се не сачува мир или усред несмотрених реакција јавности на инциденте и провокације. Неоправдана хапшења или ратоборне изјаве воде ка расту тензија и насиљу (став 61). Тензије су, пак, производ раширеног мишљења да се не решавају кључна питања у вези са основним проблемима конфликта (став 4).

Генерални секретар истиче и да пет заменика омбудсмана на Косову не примају плате (став 53) иако је основно обележје институције која претендује да се тако зове и на свом нивоу штити људска права – свака па и финансијска независност

Живот на Косову, и за најобјективније посматраче, данас је, дакле, далеко од стандарда људских права. У нашим јавнодипломатским настојањима да статус Косова правно одржимо а практично повратимо у склад са Уставом Србије, ослонац углавном тражимо у традиционалним категоријама међународних односа као што су суверенитет, територијална целовитост, неповредивост граница и сличним које су свој врхунац доживеле давно, па те аргументе допуњавамо личним или колективним, у сваком случају субјективним, доживљајем Косова као „срца Србије“.

Рекло би се да истовремено запостављамо аргументе који у данашњем свету много јаче одзвањају, а које нам обезбеђују званичне и невладине међународне организације. Много више од било чега другог, Србија треба да исказује забринутост због катастрофалног стања владавине права и поштовања људских, а посебно мањинских права грађана који живе на Косову, те да у међународном окружењу трага за решењима која ће на том пољу донети побољшања, а не погоршања, какав је данас тренд.

Заштитник грађана