Микрозахтеви једини циљ

Млада популација у Србије није у средишту политичких збивања. У највећем броју, млади у Србији следе политичке преференце опште популације. Разлози изостанка политичког активизма су: крах великих политичких идеала, недостатак крупних политичких повода, неповерење у политички ангажман и скепса у погледу кредибилитета политичких институција.

Крах економског либерализма 2008, заједно с крајем социјалистичке идеологије 20 година раније, означили су крај великих политичких идеологија. У духовно-политичком вакууму, без јасних идејних оријентира, млада популација нема јасну водиљу у ком правцу треба да се политички ангажује. Генерације младих 1968. имале су као идејно-политичку потку хуманистичку верзију марксизма. Њихов протест против привилегија тадашње политичке класе и захтев за већим животним шансама значајно су продрмали тадашњу власт и њеног неприкосновеног вођу Тита.

Слично томе, деведесетих година прошлог века младалачки активизам је значајно допринео рушењу ауторитарног режима Слободана Милошевића. Антиратни протест 1992, студентска побуна 1996–1997, закључно са активностима покрета „Отпор”, поставили су омладину у епицентар политичких збивања. И 1968. и деведесетих година постојао је снажан генерацијски јаз у политичким ставовима. Бунтовна омладина била је противтежа конзервативној средњој и старијој генерацији.

Данас је умногоме другачије: не постоји бојазан од избијања новог ратног сукоба, власт се губи и добија на изборима, генерално, постоји више слободе у јавном животу него деведесетих, премда нисмо постали пристојно друштво са одговорном владом која штити и промовише једнаке слободе појединаца и друштвених група. Ипак, изостаје политички активизам младих, а политичко и јавно поље не познаје снажне генерацијске супротности. Део разлога је и у дефициту јасних идеолошких светоназора. Генерација 1968. веровала је у бољи социјализам, док је генерација деведесетих наивно претпостављала да одлазак Слободана Милошевића аутоматски представља историјску „улазницу” у свет слободе и благостања.

Живот у идеолошком вакууму не делује подстицајно, посебно за интелектуалнији део младе популације. Млађу, посебно студентску популацију, срешћемо на улици онда кад протестује због услова студирања. Испуњење микрополитичког захтева представља једини политички циљ. „Велика политика” остављена је по страни и због сумње у домет властитог политичког и ниског степена поверења у политичке институције.

У прилог тези о изостанку политичког сензибилитета младе популације у Србији сведоче и подаци о њиховим ставовима који су добијени у истраживању спроведеном од Центра за нову политику, уз помоћ Цесида, а уз подршку Фондације „Фридрих Еберт”.

Скоро три четвртине младих, тачније њих 74 одсто, сматра да нема дословно никакав утицај на политичка дешавања, док свега 15 одсто учествује у политичким активностима. Ако се овоме дода изузетно низак степен заинтересованости за политичка дешавања (осам одсто редовно прати изборне кампање), јасно је да је ниво информисаности млађе популације, кад је реч о политичким процесима, веома низак. Оваква оријентација делимично произлази из ниског степена поверења које млади људи (од 18 до 35 година) имају према политичко-правним институцијама у Србији. Као и кад је реч о општој популацији, на врху листе поверења се налазе црква и војска. Истраживање је показало и да су политичке странке на дну лествице поверења, будући да у њих верује свега седам одсто испитаника.

Истраживање показује и да млада популација у својим политичким ставовима у вези са важним државним питањима, попут чланства у ЕУ и НАТО, готово у потпуности следи ставове опште популације: чланство у ЕУ подржава око 53 одсто младих, чланство у НАТО 19 одсто.

Одустајање од политичког ангажмана прати и смањење броја младих, као специфичног слоја који поседује своје властите вредносно-политичке преференце. У времену идеолошког вакуума, интензивне економско социјалне кризе праћене егзистенцијалном неизвесношћу и неповерењем у способности политичких актера, готово да је избрисан генерацијски јаз у расуђивању и деловању младих и старих. Данас нема великих идејних и вредносних спорова, идеолошке и политичке разлике су релативизоване, нове идеје једва се назиру, а социјално-економска криза усмерила је размишљања свих генерација ка решавању основних социјално-економских проблема. Нове идеје и реинвенција политике заснована на новим вредносним садржајима, изгледа да је остављена за будућност.

Др, политички аналитичар