САД – освета глобализације

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Ерик Магиковски, млади предузетник из Силицијумске долине, ових дана треба да отпутује у Кину да би тамо преговарао о производњи свог изума, „пебл” („пиљак”) ручног сата који је много више од традиционалног инструмента за показивање времена: комуницира са мобилним телефоном, показује ко зове, мери пулс и може да се програмира за много других ствари.

То је пројект у који је, на позив преко интернета, своје паре уложило 67.000 људи, а већ је, само на основу слика прототипа, поручено 85.000 примерака. Коштаће око 150 долара и, наравно, производиће се у Кини.

Кад је Обама прошле године, на вечери коју је у Калифорнији приредио за шефове информатичке индустрије, позивајући их да своју производњу из Кине врате у земљу, један од оних који му је објаснио зашто је то немогуће, био је тадашњи шеф „Епла” Стив Џобс (коме је то било једно од последњих појављивања, пре него што је преминуо од ретког рака панкреаса). Оно што је потребно произвођачима модерних електронских уређаја, мобилних телефона, компјутера и сличног – ефикасност, флексибилност, масовност, брзо ангажовање радне снаге – могуће је данас само у фабрикама Кине.

У исто време, у већ захукталој изборној кампањи, иако су избори тек у новембру, Обама као једно од постигнућа свог првог мандата истиче „реиндустријализацију” Америке, узимајући за пример аутомобилску индустрију. И заиста, мада су само пре три године два припадника детроитске „велике тројке” банкротирала, а трећи био у огромним губицима, „Џенерал моторс”, „Форд” и „Крајслер” (чији је већински власник у међувремену постао италијански „Фијат”) данас су поново профитабилни.

У изборној кампањи иначе доминирају питања економије, а понајвише анемичан економски раст (око два одсто), висока незапосленост (тренутно осам одсто), велики буџетски дефицит (10 одсто БНП) и превелика државна задуженост (100 одсто БНП). За сваки буџетски долар, држава позајмљује 40 центи.

То је повод и за велику националну дебату у којој учествују готово сви интелектуални и политички капацитети нације, а чији је фокус питање да ли је Америка достигла свој зенит и да ли, иако је још највећа економска, политичка и војна сила света, ипак назадује.

То је и повод за дијагнозе типа да је „прва деценија 21. века уједно и последња декада ’америчког столећа’”.

Да ли је баш тако? Америка несумњиво има велике проблеме, али је чињеница да би готово све земље света своје економске невоље радо заменила за њене.

Са око 15 билиона (хиљада милијарди) долара бруто националног производа, Америка је далеко најјача светска економија. Следеће две, Кина и Јапан, годишње произведу и кроз услуге размене тек трећину онога што се за исто време постигне овде.

Али Кина расте по стопи од 8,5 одсто, док се Америка нада да ће у догледно време достићи своју традиционалну стопу од 3,5 одсто. Ако би обе земље задржале овај темпо, онда би Кина светска економија број један могла да постане већ за 10 година.

То међутим не значи да ће Кинези бити богатији од Американаца. Просечан амерички доходак по глави данас је око 48.000 долара, а кинески само 4.000. Зато што има четири пута више становника, Кина тешко може да достигне амерички животни стандард.

Али сетимо се предвиђања са краја осамдесетих да ће Јапан за десет година престићи Америку и постати светски економски шампион. Нису се обистинила: уместо тога, Јапан је назадовао и место број два препустио Кини.

Са друге стране, европски изазов је ослабио: криза еврозоне суочила је ЕУ са неопходношћу да преиспита формулу своје интеграције, што за резултат данас има борбу за голи опстанак у неким земљама њене периферије.

Најреалистичнија дијагноза данашњег економског (па и политичког) светског поретка гласи у ствари да САД остају највећа економија и највећа политичка и војна сила – али у промењеном свету.

Главна карактеристика тих промена је „успон осталих”. Улогу локомотива глобалне привреде преузели су Кина, Индија, Јужна Кореја, Бразил… Америка се, сем тога, суочава и са „осветом глобализације”: у потрази за профитом, њене корпорације су производњу преселиле тамо где је радна снага јефтинија и тамо инвестирале у индустријске погоне. Резултат су њихове велике зараде – али и деиндустријализација Америке.

„Реиндустријализација” је зато политичка парола дана, која је, као и сличне пароле другде, више жеља него реалност.

Ипак, највећи феномен и највећи парадокс глобалне економије јесте „Кимерика”, како се однедавно назива симбиоза с једне стране највеће, а са друге најбрже растуће светске привреде.
Америка и Кина су наиме у исто време и ривали и партнери. „Кимерика” је економски организам настао комбинацијом кинеског развоја и америчке суперпотрошње. Америка свој дефицит, односно своју потрошњу, финансира продајом својих обвезница Кини, која их купује доларима из суфицита у трговини са Америком. Прошле године Кина је САД извезла 295 милијарди долара више него што је оданде извезла, а слично ће бити и ове.

Због тога на америчко-кинеске економске односе може да се примени она чувена формула из хладног рата: доктрина „обострано загарантованог уништења”. Свака страна наиме може економски много да науди другој, али на подједнаку сопствену штету.