Етика против естетике

„Зоран Ђинђић”, ауторски пројекат Оливера Фрљића, еруптивна је, плакатска и памфлетска представа која се безрезервно обрачунава са врућим друштвено-политичким питањима у Србији. Тематски је фокусирана на убиство Зорана Ђинђића, али је овај догађај и повод за преиспитивање ширег друштвеног контекста у коме је до тога дошло (драматург Бранислава Илић).

Глумци Бранислав Трифуновић, Иван Јевтовић, Владислав Михаиловић, Тања Петровић, Милан Марић, Милош Тимотијевић, Тамара Крцуновић и Душан Радовић играју декламативно, енергично, продорно и предано, на површини, без улажења у психологизацију фрагмената ликова које представљају.

Појам „лик” овде треба условно разумети, јер традиционалних ликова нема, као ни линеарног развоја радње. Аристотеловско позориште је смрвљено и сравњено са земљом, глумци су овде перформери који не стварају илузију већ је, напротив, на све начине, доводе у питање. Игра је базирана на раскомаданим постулатима драмског, миметичког театра, при чему врло иронично третира његову иманентну лажност.

Публика није у уобичајеном безбедном мраку током трајања представе, у аудиторијуму су све време упаљена светла која конкретно и симболички означавају неопходност активнијег, (само)свеснијег учешћа у рецепцији радње на сцени. У представи се нижу слике које критички приказују кључне догађаје савремене српске историје.

Поједине сцене су врло ефектне и провокативне: убиство Зорана Ђинђића од стране групе људи обучених у мантије испод којих су камуфлажна војна одела, затим суђење Војиславу Коштуници због атентата на Ђинђића, као и финале представе где глумица Тамара Крцуновић најављује истински патриотски чин, а затим повраћа по нашој застави. У друштвено-политичком погледу, представа „Зоран Ђинђић” има недвосмислено велики значај зато што интензивно дрма инхибирану политичку свест Србије, агресивно настоји да је пробуди из коме, обрушава се на политичку неписменост и све већу грађанску незаинтересованост за политичка питања. Фрљић немилосрдно тражи конфронтацију гледалаца са ратним злочинима, закопаним друштвеним кривицама и одговорношћу, као и са проблемом одсуства коренитих промена система након петооктобарских догађаја.

Представа је и ауторефлексивна јер експлицитно поставља питања о својим могућностима у времену хаотичних друштвених околности. Овај друштвени значај представе је појачан захваљујући пробојним маркетиншким стратегијама које су пратиле њену припрему и премијеру. То је у овом случају врло битно за реафирмацију друштвене функције позоришта, маргинализоване због много веће моћи електронских и дигиталних медија.

Са друге стране, потребно је проблематизовати естетски аспекат Фрљићевог сценског рукописа. После премијере су се међу гледаоцима могле чути бројне замерке усмерене на агресивну површност сценског језика. Такви коментари неспорно имају смисла - у погледу коришћења могућности сценског израза, представа, у одређеном смислу, јесте ограничена.

Таква брутална директност театарског језика убија потенцијалне естетске вредности, сваку суптилност, вишеслојност експресије. Но, ова питања су врло сложена, она отварају неразрешиве конфликте. У извесном смислу се о томе и не може говорити као о недостатку, јер је реч о концепту који подразумева ту врсту недостатка, ограничености. Памфлетизам је овде избор који је апсолутно оправдан, он сасвим одговара садржају. Етика и политика јасно замењују естетику. Ограниченост и плиткост у игри су овде ефектна средства друштвене ангажованости.

Проблем ексцесне површности Фрљићевог сценског језика добија посебне димензије у ширем контексту његовог рада. За оне који добро познају Фрљићев опус, суботички „Кукавичлук”, љубљанску представу „Проклет био издајица своје домовине”, или ријечки „Турбофолк”, ово дело не иде даље у погледу сценског изражавања, у њему се углавном понављају претходно употребљена решења. Када смо их први пут видели у Фрљићевом раду, имала су много већу снагу.

Драж новога се брзо троши, функционалност авангарде се губи у понављању. Ако се не освежава новим идејама, не развија и не продубљује, шокантност се претвара у рутину. Изненађење више не изненађује, оно што је било изазовно постаје уобичајено, а функционалност таквог поступка бледи. Авангарда умире врло млада и тражи онда нову инкарнацију.