Јењава бразиломанија

Кад сврате по подне на један мартини пред вечеру, амерички бизнисмени који су се у великом броју преселили у Сао Пауло или у Рио де Жанеиро могу да буду задовољнији ценом свог ужитка. До пре недељу дана чашу мартинија у тропима плаћали су 37 америчких долара, бар шест пута више него на Менхетну, али после девалвације бразилске валуте (реал) од шест одсто, астрономски износ за једно пићенце се мало спустио на земљу, бар у доларима.

На девалвацију своје прецењене валуте, Бразил се одлучио како би подстакао извоз и обесхрабрио увоз. Пред упозорењима да је велико „Б” из кованице БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република) у опасности да се претвори у мало слово, у престоници латиноамеричког џина убрзано се израђују нове економске мере.

Стручњаци из Велике Британије, коју је Бразил недавно претекао по јачини своје економије, предсказују да је очекивани раст Бразила од 4,5 одсто за ову годину немогућ. Али други кажу да је критика упућена овој земљи преувеличана и да су упозорења сувише оштра.

Можда је време да се свет отрезни од „бразиломаније”, али ова огромна земља обилује рудним благом, кафом, нафтом, шумама, рекама, воћем и поврћем, и још је неодољиво привлачна за посао и уживање. Незапосленост је и даље ниска (око шест одсто), висококвалификовани стручњаци су добродошли, инвестиције су у 2011. достигле рекордних 67 милијарди долара, тако да многи светски економисти предвиђају да би Бразил могао ове године да достигне раст од 3,5 одсто, без опасности да ће тиме подстаћи високу инфлацију. Али не 4,5 одсто, колико очекују домаћини.

У свету влада велико интересовање за улагање у огромна новооткривена налазишта нафте, а подједнако су привлачне високопродуктивне пољопривредне фарме. У поређењу са Русијом, Кином, чак и Индијом, оцењује се да Бразил има предвидљивије законске прописе који се углавном поштују. Инвеститорима такође прија што је држава социјално одговорна, и тако смањује јаз између екстремно сиромашних и богатих.

Парадоксално, оне који јуре велике профите у исто време одбија то што је минимална плата у Бразилу три пута виша од вијетнамске или индонежанске, на пример. Велики бизнис такође зазире од „апсурдно компликованог система дажбина и пореза”. Бразил би морао да се ослободи још једне латиноамеричке бољке: гломазног и преплаћеног државног апарата који раскошно живи на рачун пореских обвезника.

Председница Дилма Русеф жели да елиминише буџетски дефицит, а почела је и да смањује таксе на аутомобилску и рудну индустрију.

Ипак, све је очигледније да инвеститори по Латинској Америци траже нова места са бржим растом и једноставнијом процедуром. Помињу се Перу и Колумбија, а ускоро можда и Мексико, ако успе да утиша нарко-рат који односи огромне жртве и сеје несигурност.

Аргентина је омиљена земља, поготово отмени Буенос Ајрес где се најлепше и најевропскије живи, али многи се прибојавају популистичке владе Кристине Киршнер. Британци је избегавају због спора око Малвина (Фокланди), а Шпанци су се недавно опекли зато што је национализовала „Репсол”. Због тога, бар до 2016, Бразил простире црвени тепих за грађевинаре, инжињере, машинце и оне који се баве новим технологијама.

Још у пуном јеку, бразилски бум поготово је привлачан за Европљане, који су донедавно невољно примали емигранте из Латинске Америке. Сада трбухом за крухом у Бразил покушавају да допутују Шпанци, Италијани, Португалци, чак и Французи и Британци. Бразилија им је увела све могуће граничне рестрикције које је некад Европа примењивала над посетиоцима са Новог континента – обавезно позивно писмо и да царинику морају да покажу да у новчанику имају бар по сто долара за сваки дан који желе да проведу у тропима. Таман за један мартини и сендвич.