Ношња је прошла тест времена

Одећа надахнута ношњом, постељине и крпе инспирисане везом и куварицама и торбе са традиционалним мотивима, део су поставке „Нови фолклор”, која ће бити отворена 24. маја у Културном центру „Град” у Београду. Жеља ауторке поставке Људмиле Стратимировић је да покаже како је наслеђе примењиво у модерном дизајну.

Људмила Стратимировић, уметничка директорка „Града”, поставила је пред 30 уметника, графичких и модних дизајнера и стрип-цртача један задатак – на основу баштине, направите нешто што модеран човек може да носи.

– Занимала ме је употребна вредност фолклора – каже ауторка изложбе.

– Не треба да се стидимо традиције. Те ствари су прошле селекцију времена, што значи да су вредне.

Учесници изложбе су сарађивали са занатлијама, етнолозима и историчарима уметности. Старо ткање доспело је на савремен накит, тапете, прототип керамичких плочица...

Графички дизајнер Мане Радмановић ће изложити кухињске крпе.

– Надахнули су ме српска кухиња и наше мајке и баке које кувају за нас – каже Радмановић, уверен да је храна она традиција по којој се препознајемо и којом желимо да задивимо госте из иностранства. Он каже да је све из баштине погодно за даљу обраду.

– Наслеђе је примењиво и треба га рециклирати. Ја сам за ренесансу фолклора.

Под утицајем ношње Словакиња у Војводини и шумадијских мушких панталона, костимографкиња Јелена Петровић сашила је одећу за коју верује да је сасвим носива.

– Да ли ће моје тексас чакшире или шарене хаљине неко данас носити зависи од његовог личног стила, али та је мода апсолутно функционална – каже Јелена Петровић.

Она додаје да јој се допада када види да војвођанске Словакиње носе различите шаре и комбинују туфне, цветиће и друге дезене.

– Да бисте то обукли потребно вам је можда и мало храбрости, али ова мода промовише индивидуалност и необичност.

Драгана Мрђу, архитекту који годинама живи у Њујорку, зачудио је позив да учествује у овој поставци. Стари визуелни симболи су му у великој мери неприхватљиви, не воли украсе и сматра да је добар дизајн онај коме више ништа не може да се одузме. Ипак, овај модерниста је на крају закључио да припада друштву „Новог фолклора”.

– Схватио сам да могу да покажем своје једноставне ципеле и чизме јер сам креирајући их на два начина био повезан са традицијом. Прво, и ја се бавим ручним радом као што су се њиме људи бавили некада, а друго, стварам у потпуном миру и тишини како су и наши стари некада ткали, везли и шили.

Са фолклором је у свом стваралаштву повезана и модна креаторка Дејана Момчиловић која ће се представити гардеробом од вуне.

– Фолклор је пре свега техника која вреди. Користим га у својим креацијама јер не волим да увек стварам једну исту врсту гардеробе и зато бирам да експериментишем – истиче Дејана Момчиловић.

На поставци ће до 31. маја бити изложени и јастуци, брошеви и други накит, а све их спаја идеја Људмиле Стратимировић да се промовише ручни рад.

– Желим да потенцирам појединца као ствараоца насупрот масовној производњи.

----------------------------------------------

У свету симбол богатства, код нас – сиромаштва

Дејана Момчиловић каже да јој смета када се о традиционалној изради говори као о старим занатима јер тај назив асоцира на нешто превазиђено.

– У ствари, реч је о врхунској техници – сматра Момчиловићева.

Она запажа да се Србија разликује од већине планете по односу према традицији.

– У свету не може свако да носи ручну израду. Она је симбол богатства. Код нас људи презиру ручни рад јер верују да он доказује немаштину, да носите џемпер који вам је иштрикала мајка само ако немате пара да га купите. Тиме деградирамо нешто што је стварано лично за нас.