Одличан текст и импресивна глума

Монодрамски текст "Исидорине изохимене" Славка Милановића, чија је протагонисткиња 36-годишња Исидора Секулић, чине фрагменти из дела ове књижевнице. У основи драме се налази њен сукоб са Јованом Скерлићем, бруталним критичарем њеног рада, који је превасходно био мотивисан Исидорином космополитском оријентисаношћу, односно својим егзалтираним, суштински патетичним обликом национализма. Осим ове централне полемике, текст се у филозофско-поетичном облику бави и општијим проблемима – страха од живота и смрти, релацији између уметности и јавног признања уметника, потреби за самоћом и изолацијом, итд., подсећајући при свему томе на идејну блискост Секулићеве са модернизмом Томаса Стернса Елиота или Езре Паунда.

У представи коју је режирао Славко Милановић Исидору сугестивно, динамично, и на тренутке заиста катарзично игра Анђелка Миливојевић-Тадић, на сцени која представља њен једноставан дом (сценограф Зоран Ристић, костимограф Марина Вукасовић-Меденица). У највећем делу представе, она игра у оквиру благог, интроспективног реализма; када говори о уметности или онтолошким питањима, глумица игра са особеном, скоро религиозном посвећеношћу, а у тренуцима у којима говори о Скерлићу и његовим суштински неутемељеним осудама, благост и озбиљност ишчезавају из наступа, уступајући место комбинованом изразу рушилачке ироније и гнева. У сцени Исидориног учешћа у једној дебати чија је главна тема однос Србије према Европи, глумица се публици директно обраћа, енергично и врло убедљиво. Гласови барбарогенија, који заступају зенитистичку идеју балканизације Европе, емитују се преко звучника (Бранислав Томашевић, Игор Илић, Радован Миљанић). Они су острашћени и прилично агресивни, и јасан су контраст Исидорином, базично благом, тону и промишљеном ставу чиме додатно истичу драгоцену умереност њеног концепта.

Представа је мизансценски динамична, при чему се на основу глумичиних различитих кретњи тачно може одредити психичко стање лика: од скоро кататоничне загледаности у даљину, преко нервозне, бесциљне шетње по соби, до болно изражајне склупчаности у положају фетуса. Светлост у представи има значајну функцију: осим што акцентује важне драмске моменте у игри, у појединим тренуцима на Исидорином лицу прави сенке, контрасте које карактерише специфична визуелна поетичност. И музика има сличан смисао у наглашавању битних идеја, као и у утврђивању емотивног учинка представе (композитор Игор Гостушки).

Монодрамска представа "Исидорине изохимене" коју дефинише одличан текст и импресивна глума Анђелке Миливојевић-Тадић, вредна је посвета лику и делу Исидоре Секулић, посвећене уметнице, скромне хуманисткиње и луцидне аналитичарке бројних феномена. Данас, у времену наше генералне неусаглашености у домену односа према националном питању, односно проблема европске интеграције, њен став о императиву синтезе идеје патриотизма и космополитизма треба да буде политичка и културолошка парадигма, односно рецепт за здраву, конструктивну и плодну коегзистенцију различитости.