Треба убрати горке плодове

Констатација од које треба поћи је да нова влада, када буде формирана, креће од рецесије у Србији. Јер у трећем и четвртом кварталу прошле године и у првом тромесечју 2012, бележимо пад бруто домаћег производа (за рецесију су довољна два узастопна квартала). Суочавамо се с рецесијом али и дубоком друштвеном кризом - кризом морала, институција, образовања, науке, културе, медија...). Све то говори да ће нова влада Србије имати заиста рударски посао. Да би га обавила, треба да има јасну визију и циљ који ће почивати не на виртуелним претпоставкама и бајковитим проценама, као до сада, него на реалним чињеницама. То ће захтевати владу боље координације и синхронизације, са премијером од ауторитета.

Каква ће та влада бити у овом тренутку је тешко рећи, али ако и она свој рад буде заснивала на нереалним претпоставкама, онда ће се криза продубљивати. Ако, пак, на старту прихвати стање какво јесте, на томе се може градити стратегија за излазак из кризе. Да ли ће тако и бити зависи и од тога да ли ће члановима владе и њиховим странкама на врху пирамиде бити лични и партикуларни интереси или они општи.

Стратегија за излазак из кризе захтева владу без демагошких социјалних краткорочних решења. Нова извршна власт неће бити успешна ако не буде сарађивала са ММФ-ом, који ће нову владу чекати са друге стране стола, а Србија, с високом задуженошћу, и неком врстом стечаја у којем се налази, нема другог избора осим да прихвати нови аранжман. То значи да ћемо морати да направимо неке болне резове и реформе: у пензионом и здравственом систему, у јавној управи, пореском систему, затим у подржављеним предузећима која послују уз издашне субвенције и с неизвесном тржишном перспективом.

Нова влада ће, дакле, имати строгог управника, спремног на мање компромисе, али не и на значајне уступке. У противном, макроекономска стабилност ће тешко бити сачувана, а она већ сад полако клизи из руку, што се види по депресирању домаће валуте и јачању инфлационих притисака. За сада, Народна банка ,,андол ефектом” ублажава ову температурну грозницу, али излечити је не може без аранжмана са ММФ-ом.

Наш нови аранжман треба да обухвата нове развојне пројекте у пољопривреди, енергетици…, aли ће подразумевати и рестрикције којe ће довести до промене границе година одласка у пензију, до евентуалног до замрзавања ако не и смањивања плата у јавном сектору и пензија. То су горки плодови неефикасне економске политике које ће убрати нова влада. ММФ ће тражити и да се смање расходи огромне администрације, веће него у бившој СФРЈ. И ,,Телеком” ће бити жртва неефикасне економске политике: очекује се да буде продат да бисмо измиривали кредитне обавезе. Јавно предузеће „Железнице Србије” мораће да буде реконструисано, а на дневни ред ће доћи и ,,Галеника”, чије дугове такође отплаћује држава.

И за остала подржављена предузећа са неизвесном перспективом треба наћи стратешке партнере јер држава не може да их помаже годинама.

Неопходна је и реформа пореског система, уз ослобађање привреде великог броја парафискалних намета, разних процедура и папирологије. Према извештају Светског економског форума, по обиму папирологије и процедура налазимо се на 134. месту међу 142 анализиране земље. Од ових промена, као и од измена закона о јавним набавкама и реформе правосуђа, зависи и борба против корупције.

Дакле, много је области у којима ће морати да се направе оштри резови. Да су направљени пре четири или пре осам година, и реформе би биле безболније. У међувремену смо се додатно задуживали и сада све што смо појели а нисмо зарадили долази на наплату.

Шта је ипак могуће учинити? Државну имовину која постоји, а ту мислим и на четири банке у стечају, треба убацити у функцију – рецимо кроз формирање нове развојне банке која ће потпомоћи производњу за извоз. А влада би требало да се определи за привредне гране у које ће се највише улагати (на пример пољопривредно-прехрамбени сектор, енергетика, текстилна индустрија, грађевинарство). Потом би реформом пореског система требало извршити ,,тријажу” разних пореских намета да би део новца привреда могла да искористи за текућу производњу и, евентуално, инвестиције. Треба смањити висину субвенција за стране директне инвестиције, уз поправљање пословног амбијента како би тиме привукли иностране улагаче. И како бисмо имали континуирани прилив страних инвестиција, а не као до сада, од случаја до случаја.

*СарадникИЗИТ-а