Прича о идентитету

Мирјана Васовић: Чини ми се да је део проблема у нашој недовољној идентификацији са Европом у томе што прво треба да се идентификујемо сами са собом,а то се још није догодило.

Радмила Накарада: Ми апсолутно немамо упориште за наш национални идентитет.

Љубинка Трговчевић: Европа је део наше културне баштине. Процес стварања модерне државе Србије почео је 1804. године и она узима Европу као културни узор. Србија је уствари била окружена двема најзаосталијим царевинама на европском простору – Османско царство и Аустроугарско – кнез Милош је то веома рано схватио, Србија је бежала и зато јој је Европа била узор.

Мирјана Васовић: У нашем односу према Европи разликујем две ствари. Прво, реч је о идентификацији са Европом, а друго, ради се о односу према европским интеграцијама. Веровање у европске интеграције не иде увек заједно са идентификацијом. Уствари, подршка интеграцијама у вези је са коришћу, али није нужно у вези са јачањем идентитета. Грци, Португалци и Ирци су веома профитирали од европских интеграција, али то није нужно ојачало њихов европски идентитет, напротив. Европска истраживања показују да много људи верује у европске интеграције, али не верује у заједнички културни идентитет. Дакле, те две ствари не иду нужно једна са другом. Треба разликовати рационални однос и разликовати емоције у односу на Европу.

Код нас је ствар веома компликована. Суштински појам европејства блиско је повезан, проистиче и просто се прелива са неким нашим унутрашњим расколима. Код нас се на ту идеју одражава напетост и на политичком и на етничком плану. А када постоје разне врсте напетости излаз се често налази у томе да се залажемо за нешто наднационално. Налажење тог психолошког излаза из напетости кроз идентификацију са неким наднационалним идентитетом може да води нетолерантности на некој другој основи. То се код нас на неки начин дешава и, суштински, један део наше елите тежи ка психолошкој асимилацији са Европом. И суштински преузима идеолошки дискурс ка томе, дакле, више емоционално него рационално. Дошли смо до тога да се европејство и проевропски став сматра за меру демократичности. Доживљава се као улазница у просвећени свет демократије. Европски идентитет се, као што видимо, суштински види као она другост у односу на приближавање на националном основу у једном делу и европских посткомунистичких земаља. То се види као неко одређење, диференцијација у односу на комунистичку ауторитарну прошлост. И то се онда изједначава са светлом будућношћу, са нечим што је идеолошка оријентација. Као што се у Немачкој десило после Другог светског рата да би се рашчистило са нацистичком Немачком. И то је један идеолошки а не рационалан дискурс. Шта од Европе очекујемо у рационалном смислу, треба одговорити на то питање а не само на претпоставку да ако сам ја Европејац – значи нисам националиста. Код нас се расправа апсолутно води на том нивоу. С друге стране, желела бих да покушамо да разумемо становиште оних који се плаше Европе... Распад једног политичког система, распад једне идеје као водиље, распад државе, међуетнички рат, санкције, ситуација је која нас одређује, а ми у том хаосу покушавамо да реконструишемо свој идентитет и на државном нивоу, и то у атмосфери када се Европа јавља као претња у вишеструком смислу. У тренутку покушаја реконструкције идентитета, који у својој основи има идеју суверености, јасно је да се тај један битан ослонац губи. Јер сувереност подразумева независност од утицаја других и територијални и државни интегритет.

Процес реконструкције који је нормалан и који се десио свим европским земљама дешава нам се у тренутку кад морамо да прихватимо Европу која је суштински допринела нашем расколу и која је сметња тежњи да се саберемо на један цивилизован начин. Јер ми смо Европу доживљавали као поље слободе, а она је одједном постала ауторитарна зато што је преузела једну цивилизацијску улогу – мисију демократизације. Наступа као неко ко шири цивилизацију међу варварским племенима и имам утисак да њена таква улога спречава да се на добар начин реконструише наш идентитет да бисмо могли тако реконструисани да уђемо у ЕУ – као и уосталом и све друге земље.

Радмила Накарада: Ако сте опредељени за Европу, онда о њој говорите само на један начин. У нашој јавности мора да се оснажи обавеза критичког размишљања о свему и свима, уважавање свих лица и свих сложености, унутрашњих и спољњих, јер само на тај начин можемо да појачамо способности стратешког размишљања и откривања неких маневарских простора који су можда сада скривени. Једно од тих подела је и матрица која нас опет заробљава – изолација или приближавање ЕУ.

Соња Лихт: Европа је јединство различитости. У некада хришћанској Европи све је већи број нехришћана, а они су иста та Европа. Оних четири до шест милиона муслимана у Француској, у Немачкој и другим земљама, и они су Европа. Ми идемо ка таквој тој Европи, према томе, европска идентификација биће све сложенија и сложенија. Али битно је да прихватимо једну просту ствар: Европа је један клуб у који се улази тако што се на његова врата куца, а они кажу да ли се може или не може ући.

Вида Огњеновић: Мислим да проценат од 70 одсто грађана који желе у Европу најбоље говори треба ли да идемо или не. Групација која заговара известан зазор или страх од Европе, опрез од Европе, употребљава врло често, односно злоупотребљава, културне критеријуме, критеријуме културе, и можда је то једини пут кад се култури уопште обраћа или кад се култура уопште цитира. Али, културни идентитет, господо која заговарате да останемо у овом нашем карантину, у овом нашем резервату који смо сами себи дивно изградили, који заговарате да останемо да бисмо сачувала своју културну самобитност – уласком у Европу заправо потенцирамо своју културну самобитност јер ће нас Европа питати шта носите, шта нам доносите. Са становишта културе ми не смемо ни на тренутак имати дилему о томе приступити или не приступити, без обзира на све мањкавости, без обзира на то што нас можда некада неће добро разумети, што нас неће вредновати онако како ми сматрамо да то треба –али бићемо ту и борићемо се.