Синдикати ће понудити свој предлог мера

Нове владе наслеђују необављене послове претходних влада. Taко наше владе преносе једна другој обавезу приватизације. Ми смо светски рекордери у неиспуњењу ове обавезе, јер процес приватизације у Србији траје 23 године. Чак је у Русији, као много већој земљи, приватизација обављена за две године и четири месеца. Ми или не умемо да обавимо тај посао или га обављамо на начин како би били остварени неки други интереси, а не интерес да један тип својине заменимо другим.

То је и један од разлога што се реални сектор код нас континуирано урушава, док јавни сектор јача. То јест, они који праве новац пропадају, а они који га троше опстају. Последица тога је да се радна места у реалном сектору интензивно губе, док у јавном сектору запошљавање бележи стагнацију или чак пораст.

Ако овоме додамо да имамо увоз а немамо извоз, да немамо јасну концепцију коју грану привреде ћемо развијати, да нам је инфраструктура очајна, потпуно дестимулативна за инвеститоре, онда добијамо делимичну слику о томе у каквим условима ће нова влада започети мандат.

С обзиром на тежину проблема с којима се суочавамо, нова влада треба да направи заокрет, али с обзиром на партијску понуду коју имамо пуних двадесет година, тешко је у то поверовати.

Шта ипак нова влада мора да уради? Оно што нико у изборној кампањи није рекао да ће бити спреман да уради, а то су оштри резови у јавном сектору, што значи и отпуштања с посла. Странке то нису најављивале, јер им се то у кампањи не би исплатило. Поготово зато што су странке биле у „љубавним везама“ са синдикатима који заступају раднике у јавном сектору. Како су могли да им кажу: „Многи од вас ће морати на улицу“. У ствари, не на улицу него на други „казан“ исте фирме, државе, у фонд за запошљавање који незапосленима код нас највише служи за такозване пасивне мере (обезбеђење права на здравствено осигурање, превоз), док је у развијеном свету обрнуто: незапослени од ових фондова очекују активне мере, то јест да им помажу да се запосле. Код нас се за активне мере издваја само 15 одсто, а све остало су пасивне мере.

Ипак, Синдикат Независност и Самостални синдикат намеравају да понуде будућој влади нови предлог мера који би био у складу са општом жељом да Србија изађе из кризе. Добар део тих мера намеравамо да препишемо из програма који већ постоје у Европи, а у основи тог пакета код нас требало би да буде улагање у запошљавање. Синдикати ће са своје стране бити спремни да се изборе да одређене рестрикције на тржишту рада буду прихваћене. Али само под условом да од тих рестрикција корист имају незапослени. То значи да држава неће моћи да сужава постојећа права запослених да би од тога корист имали овдашњи тајкуни. Ми можемо у том погледу да следимо пример Немачке чији синдикат је потписао споразум с владом који се углавном своди на прерасподелу радног времена између запослених и незапослених: запослени ће краће да раде да би у том међувремену радили незапослени.

Помиње се и замрзавање пензија, и ту је рачуница неодбрањива. Могли бисмо да јој се супротставимо само ако би сви плаћали доприносе онако како је предвиђено законом. Посао државе је да плаћање доприноса доведе у ред и када држава то оствари ММФ ће сигурно потписати да нема замрзавања пензија јер ће се фондови пунити.

Нова влада ће, дакле, кад буде формирана морати да изађе пред народ и каже оно што у изборној кампањи није било популарно помињати: Хвала вам што сте нас изабрали, али, нажалост, чекају нас нова одрицања. Од грађана тражимо све облике солидарности и разумевања, а полагаћемо вам рачуне не на следећим изборима него сваких шест месеци. Синдикати ће подржати владу ако прихвати наш пакет који припремамо. А у основи тог пакета је да од одрицања једних корист морају да имају други, још угроженији. На пример, ако се одричемо прековременог рада онда тиме морамо да помажемо незапосленима и сл. С тим што влада треба да изабере приоритете и каже: наши претходници су ове промене одлагали, ми не можемо, ма колико то било болно. Влада је, на неки начин, у позицији лекара који мора да саопшти пацијенту непријатну вест и да му сугерише да другог решења осим неких радикалних резова нема. Ако би се лекар у таквој ситуацији „правио луд“, онда одоше до врага и лекар и пацијент.

Председник Синдиката Независност